Проблем одлива радне снаге из Србије траје већ деценијама, а то се можда највише осећа у пољопривреди која већ хронично пати од недостатка сезонских радника. Решења, за сада, нема на видику.
Иако су применом Закона о поједностављеном радном ангажовању на сезонским пословима и отварањем портала и апликације „Сезонски радници“ сезонци пре две године добили већа права и краћи пут до запослења, пољопривредници се и даље жале да је орезивача и чувара стоке мало, иако желе да их плате добро.
Једни сезонцима у пољопривреди нуде 500 динара по сату, други плату од 600 евра месечно. Минималац за рад у пољу је 2.000 динара дневно, уз превоз и оброке, преносе домаћи медији.
Разлог за недостатак радника, тврде пољопривредници, није искључиво висина зараде, која уистину јесте знатно мања него у Европи, већ и миграција из села у градове, али и из Србије у иностранство.
Недостатак сезонских радника у Србији
Прогнозе су да ће радника убудуће бити све мање, како због све нижег природног прираштаја, тако и због миграција, пре свега, према Западној Европи. Села се празне, Срби одлазе да раде тамо где су услови за рад бољи, а зарада виша, попут Италије и Француске, па је нашим пољопривредницима све теже да нађу домаћег радника.
„Најмоћније земље ЕУ имају много веће проблеме с радном снагом него ми. Оне покушавају да их реше тако што ће привући радну снагу из других, пре свега, европских земаља. Онда најмоћније земље ЕУ из нас ’извлаче‘ – да употребим један груб израз – људски материјал, њима потребну радну снагу. То њима савршено одговара, јер су наши млади углавном квалификовани, знају и хоће да раде и кадри су да се уклопе. Никада не треба заборавити да је питање развоја села такође врло тесно повезано са смањивањем радне снаге на селу, тј. миграцијама село – град. Оно што је проблем код нас је неразвијеност села“, истиче социолог села Срђан Шљукић.
Ангажовање радне снаге из Србије у земљама ЕУ решава проблем њеног недостатка у Западној Европи, али га ствара српском друштву.
„Без обзира што на пољима сада све може да се уради трактором, механизацијом, па чак и компјутерима, фалиће ту две, четири руке да нешто физички ураде, одсеку понесу, пренесу, донесу... Поготово те стручније радне снаге, која се бави орезивањем винограда и воћњака, којих је све више. То није класична радна снага. То је нека врста полустручне или стручне радне снаге, која мора да одреже гранчицу коју треба, а не да дође неко приучен да то одради, јер то после утиче на принос и све остало. Углавном су се за то узимали људи из околине Лесковца, воћарских делова Жупе, околине Крушевца, који су сређивали и војвођанске и шумадијске воћњаке“, напомиње за Спутњик Душан Величковић, уредник пољопривредне емисије „Грозд“.
Иако највећу штету трпе воћарство, виноградарство и повртарство, одлив радне снаге погађа и сточарство.
„Свакако имамо проблем и у сточарству, не толико у говедарству, колико у овчарству и козарству. Наћи чобана данас је права премија. Резултат свега овога је смањен број, пре свега, говеда. Смањује се и број свиња. Овчарство је већ било десетковано, сад се мало опоравља. Козарство је ’експлодирало‘“, предочава агроекономиста Милан Простран.
Да би надоместиле недостатак домаће радне снаге, српске газде су ангажовале и раднике из региона, пре свега Румуније и Бугарске, којих је такође све мање, јер и они налазе боље плаћен посао у ЕУ. Уз то, њихово ангажовање ове и прошле године додатно је отежала пандемија вируса корона.
„Ако немате довољно радне снаге, вама ће на подручијима где вам она фали активност замирати. Ако имате проблем у воћарству, оно ће да опада, људи се тиме више неће бавити, јер не могу, због тога што фактор радне снаге који мора да се користи у производњи неће бити задовољавајући, неће га бити довољно. Онда ће вам опасти пољопривредна производња у тој сфери. То ће се одразити и на спољнотрговински биланс и све остало“, појашњава Шљукић.
Шта је решење
По питању решења проблема недостатка радне снаге експерти су подељени. Величковић сматра да би оно могло да буде оснивање посебне фирме која би запошљавала сезонске раднике који би се бавили делатностима потребним искључиво у воћарству, виноградарству и повртарству.
„Ако се појави двоје, троје људи и направи агенцију или фирму, која ће да обезбеђује радну снагу, то може да мотивише и да створи што више радника потребних профила“, мишљења је Величковић.
С друге стране, Шљукић је уверен да би проблем решила већа улагања у развитак села, док Простран тврди:
„Проблем сезонске радне снаге не решава се тако што се прописима уреди да морају да буду пријављени и слично. Решење је вероватно да се иде на посебан начин узгоја, где се може применити техника“.
Какви су прописи
По Закону, радници који обављају сезонске послове у пољопривреди морају да буду пријављени. Радни стаж им тече док су ангажовани и имају здравствену заштиту, у случају повреде приликом рада, али то не значи да остају без социјалне помоћи или новчане накнаде Националне службе за запошљавање.
Минимална цена рада по сату не може да буде мања од 155 динара и 30 пара, а максимална није ограничена. Без обзира на то колико дневно исплаћује раднику, послодавац мора да плати 303 динара по дану за порезе и доприносе.
Послодавци током године сезонце у пољопривреди могу да ангажују само 180 радних дана. Ако су им потребни на дужи период, морају да их запосле на други начин, рецимо, путем уговора о раду на одређено или неодређено време. Сезонци послове могу да раде свих 365 дана у години, али код једног послодавца најдуже 120 радних дана.
Од почетка примене Закона и пријављивања путем сајта до средине 2020. године, ангажовано је 37.000 радника, што је путем пореза и доприноса у државну касу унело око 3,3 милиона евра, односно око 390 милиона динара.
Процене су да у Србији годишње на сезонским пословима у пољопривреди ради између 60.000 и 80.000 радника. Један део њих и даље ради „на црно“.
Прочитајте још:
