Награда Прицкер, највеће признање у свету архитектуре, додељена је Французима Жан-Филипу Васалу и Ан Лакатон. Као заговорници архитектуре посвећене општој добробити и као ствараоци који старим зградама дају нови облик, од рушења су до сада спасили броје јавне зграде: од социјалних станова до центара савремене уметности. Осим што су их сачували, успели су и да им пруже нову функцију и сврху.
„Њихов рад, који одговара климатским, еколошким и социјалним ванредним ситуацијама, посебно на пољу градског становања, даје нову снагу модернистичким надама и сновима о побољшању живота највећег броја људи“, проценио је жири Прицкерове награде.
Прицкерова награда указује на трендове у архитектури
Прицкерова награда додељује се за целокупан рад и достигнуће на пољу архитектуре, а према мишљењу архитекте Миодрага Нинића, она указује и на трендове у архитектури.
„Кад је Роберт Вентури добио ту награду као један од највећих заступника постмодерног покрета у архитектури, жири Прицкерове награде указао је на тадашњу важност постмодернизма и актуелни тренд у архитектури“, каже за Спутњик архитекта Миодраг Нинић.
„Оно што чини овогодишње лауреате посебно занимљивим јесте то да је награда ове године додељена ауторском пару од којих је један од њих жена. Жене су иначе у архитектонској професији запостављене или у сенци“, сматра Нинић и додаје да је Ан Лакатон шеста жена која је добила ту престижну награду.
Никада не рушите стара задња
Тридесетогодишњу каријеру Васал и Лакатон изградили су стварајући здања и интервенишући на најекономичнији начин. Сваки рад започињу са проценом онога што већ постоји, а њихов мото је: „Никада не рушите, никада не бришите, додајте, мењајте у поново користите!“
„Рушење старих здања је лака и краткорочна одлука. То је губљење енергије, материјала, губитак историје, то је за нас чин насиља“, сматра добитница Прицкерове награде.
Њихов прагматичан приступ у архитектури највидљивији је у раду на јавним становима у Француској. Почетком 21. века када је француска држава издвојила велики новац за рушење и обнову сваког стана из јавних станарских центара, они су тврдили да их је за тај износ могуће редизајнирати, проширити и надоградити постојеће објекте. То су и доказали у Паризу и Бордоу проширујући станове јавних смештаја и побољшавајући њихове еколошке перформансе.
„Радикални у својој деликатности и надасве смели, Лакатон и Васал трансформишу здања на инвентиван и штедљив начин“, истакао је председник Прицкеровог жирија Алехандро Аравена.
Друштвено-одговорна градња
Како наводи наш саговорник архитекта Нинић, њихов рад мање је формалистички, а више усмерен на функционалност и одрживост.
„Већина њихових радова представља урбану обнову и реинтерпретацију постојећих објеката и модернистичког наслеђа уопште. То је уједно и тренд друштвене одговорности у архитектури. Дакле, то није плејбојска архитектура која се труди да направи неуобичајену зграду на скупом месту. Напротив, од анонимних зграда које су можда и изгубиле употребну вредност обновом се враћа функционалност за обично становништво“, тврди Нинић.
Међу истакнутим радовима награђеног пара налазе се обнова Палата Токио у Паризу из тридесетих година коју су Васал и Лакатон претворили у истраживачки галеријски простор. Ту је и фабрика бродоградње у Данкирку коју су претворили у уметнички центар.
„Економичност није недостатак амбиција, већ оруђе слободе“, тврде лауреати награде.
Нова функционалност новобеоградских блокова
Поуке овогодишње Прицкерове награде за нас су бескрајне, сматра Миодраг Нинић.
„Ми имамо огромно наслеђе модернизма које је потребно сачувати, обновити и реинтерпретирати. Оно има велику употребну вредност коју је потребно повратити и унапредити.“
Као пример овог тренда у архитектури Нинић наводи Музеј Николе Тесле који ће ускоро бити премештен у редизајнирану фабрику на Дорћолу. Међутим, велики значај за друштво имала би и реинтерпретација отвореног простора и стамбених заједница на Новом Београду, центара месних заједница, домова културе широм Србије.
„Лауреати ове награде не чувају носталгично постојећу зграду, већ чувају и унапређују њен квалитет. То би требало применити у свим стамбеним насељима широм Србије“, сматра он.
Један од примера наше аутентичне архитектуре којој је неопходна реконструкција представљају зграде на Новом Београду.
„Зграде у блоковима на Новом Београду које су изграђене пре ’85. године имају свој рок трајања, а такође се проблем енергетске ефикасности тада другачије посматрао. Питање које се природно намеће јесте како очувати квалитет постојеће архитектуре, унапредити што је могуће боље и то за становништво које га и даље користи“, закључује он.
