Сироти твор Пепе поништен је зато што је, својим удварањима и жалосно комичним неуспесима, „нормализовао културу силовања“, објасниће „Њујорк тајмс“. Брзи Гонзалес, „најбржи миш у целом Мексику“, настрадао је пак због својих споријих и мање успешних пријатеља који су „допринели популаризацији корозивног стереотипа о пијаним и летаргичним Мексиканцима“. Дамбо више није дозвољен због водвиља у којима је сад препознато недопустиво имитирање црнаца, док су у „Петру Пану“, према званичном образложењу „Дизнија“, „староседеоци“ – Индијанци – „приказани на стереотипни начин који не одражава ни диверзитет староседелаца ни њихове аутентичне културне традиције“.
Опасне заменице
Али не страдају само нацртани и измишљени дечји јунаци. Компаније „Дизни“ и „Лукас филм“ поништиле су и глумицу Џину Карано, звезду једне од серија насталих из „Ратова звезда“, због њених „гнусних и недопустивих објава на друштвеним мрежама“. Њен грех састојао се у томе што је на твитеру лајковала постове сатиричног портала „Бабилон би“, америчке верзије овдашњег „Њузнета“, који су се подсмевали покрету „Блек лајвз метер“. Да би потом, смртно озбиљно је известио „Вашингтон пост“, она „исмевала личне заменице трансродних особа тако што је уз свој профил на твитеру додала 'буп/боп/бип'“. За разлику од тога, као што је познато, уместо заменица он и она користе се родно неутралне и родно флуидне заменице као што су ве, ксе, зе, зи, пер...; не постоји превод на српски језик ових група слова које су проглашене за личне заменице.
Најзад, не поништавају се ни само живи људи, већ и покојници. Другу смрт је, и то баш на свој рођендан 2. марта, доживео и писац популарних дечјих књига Теодор Доктор Сус Гајзел, чије су књиге у протеклих седамдесетак година продате у стотинама милиона примерака. Издавач је саопштио да то више неће чинити јер је Гајзел, преноси „Вашингтон пост“, „на почетку своје каријере“ – пре Другог светског рата – „цртао пропагандне стрипове који су рефлектовали антицрначке и антијапанске мотиве“.
Дигиталне ломаче
Додатна занимљивост овог случаја састоји се у томе што издавач своју одлуку о поништавању књига доктора Суса није саопштио само на рођендан покојног писца. Тај 2. март је, баш због тога, проглашен и за Дан читања широм Америке, празник установљен ради „исказивања почасти читању“. Мора се признати да су нацисти, простачким бацањем непожељних књига на ломачу, исказивали неупоредиво мање префињеног смисла за иронију.
Све ово поништавање – модеран технички термин за спаљивање непожељних садржаја – спроводи се у име заштите деце, то јест, под образложењем да је, речима аутора из „Вашингтон поста“, потребно „заштитити децу од излагања расистичким призорима и ставовима лишеним критичког контекста“.
Травестски час читања
Занимљиво оправдање, имајући наиме у виду да се, упоредо с уклањањем Петра Пана и Брзог Гонзалеса како се деца не би излагала тим скаредним призорима, та иста деца широм Америке излажу манифестацијама као што је „Травеститски час читања“, у којима јарко нашминкани травестити, у уским хаљинама и с високим потпетицама, деци предшколског узраста читају приче као што су „Џулијан је сирена“, „Вилијамова лутка“ и „Мој дечак принцеза“. И притом им, како се описује у репортажи „Вол стрит џорнала“, показују како да тверкују својим задњицама и охрабрују их да неприлично увијају своја дечја тела. И само ће узгред бити споменут случај из Хјустона где се „испоставило да је травестит који је учествовао у манифестацији био регистровани сексуални преступник, осуђен због злостављања осмогодишњег детета“...
Куда води оваква културна револуција у Америци? Како је друштво, које се хвали да је либерално, изнедрило феномен поништавања? И зашто освешћени борци за политичку коректност исказују саосећање за свакога осим за жртве данашњег америчког империјализма?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали политиколог Александар Павић и публициста и издавач Слободан Деспот.
У току је, сматра Александар Павић, „заокруживање политичког пуча који је озваничен 11. септембра 2001. Неоконзервативци су тад преузели потпуну контролу над америчком политиком, учврстили је у финансијама захваљујући кризи 2008, да би, обојеном револуцијом којом је срушен Доналд Трамп, на ред дошла и културна револуција којој сада присуствујемо. И то је последњи чин ове драме у којој либерофашисти преузимају потпуну власт над Америком – каста која је настала током неолибералног похода на свет после рушења Берлинског зида сад настоји да употпуни своју власт и заштити је од 'прљавих' маса и аутсајдера који би да им покваре журку, као што је Доналд Трамп.“
„Забране се“, указује Слободан Деспот, „доносе у име одбране такозваних либералних вредности које се поистовећују са слободом; реч је, разуме се, о изопачењу тих појмова, у коме припадници ове касте слободу тумаче као њихову слободу да одреде шта је забрањено. Они намећу један тоталитарни модел друштва, који не трпи ни један други... Отуда је и разложно поставити питање да ли се културна револуција, која је започела још шездесетих година прошлог века и несумњиво донела и много тога доброг, одвија спонтано, или је била диригована да би на крају и довела до овог преврата једног друштва коме сад присуствујемо у Америци као централној држави Запада. Па смо тако, на пример, од освајања сексуалних слобода, стигли до њихове забране која је оличена у судбини твора Пепеа.“
Савез медија, Холивуда, војске и корпорација
Важну улогу у овом процесу имају водећи мејнстрим медији који, уместо да се противе угрожавању слобода и права на говор и исказивање политичког става, листом подржавају поништавање непожељних индивидуа попут споменуте глумица Џине Карано.
„Медији зависе од својих финансијера, и како онда могу да буду независни од оних који управљају овим процесима? Па, они су њихов саставни део,“ коментарише Слободан Деспот, док Александар Павић додаје да је баш зато и „сасвим разумљиво што су ти исти медији листом били против Трампа; он је пре свега био идеолошки противник оваквих погледа на свет. Зато се против њега, и његове Америке, води, не само културни, већ тотални рат, како би она дефинитивно била одбачена на сметлиште историје. Притом, ово је рат који се води и ван граница те земље, и то је још један од разлога због којих им Русија, са својом културом, представља озбиљног непријатеља.“
Уз медије, у овом процесу тоталног преобликовања друштва наглавачке учествује и Холивуд, о чему згодно сведочи најава „Гардијана“ (у тексту под насловом „Следећи талас 'Марвелових' хероја поцепаће традицију у име прогреса“) да ће нордијског бога Тора играти жена – Натали Портман. И америчка војска, у којој ће захваљујући председничкој директиви Џозефа Бајдена операције промене пола бити бесплатне. А са њима и мегакорпорације; „Унилевер“, примера ради, забрањује употребу речи „нормално“ на својим производима за личну негу, како би они били „инклузивнији“.
То није наш свет
„Можда је са Трампом отишла и последња шанса да се ови процеси зауставе институционалним путем. Они су већ отишли предалеко, толико далеко да 'Њујорк тајмс' у једној недавној колумни без зазора позива Бајдена да успостави функцију 'цара за реалност' као својеврсно орвеловско Министарство истине,“ указује Александар Павић.
„Присуствујемо епилогу приче о уништавању самог појма нормалности на Западу“, упозорава Слободан Деспот, и закључује: „Русија је, практично, једини фактор који, својим залагањем за нормалне, породичне вредности, може да спречи да овај тоталитаризам Запада не постане и глобални феномен. И сам Запад је тога свестан, и неће се смирити већ ће наставити с покушајима да и њу поништи. Зато се и Србија, која се налази између ових светова, налази пред јасним избором. Или ћемо дозволити да, мало по мало, и наше друштво постане оно што је Запад већ постао, укључујући и сексуализацију мале деце, или ћемо изричито рећи не, то нас не занима. То није наш свет.“
Прочитајте још:
