Манифест о ослобађању кметова потписан је 3. марта 1861. године, на шесту годишњицу ступања на престо Александра Другог.
Познато је и као Сељачка реформа, сматра се првом и најзначајнијом реформом цара Александра Другог и донело му је назив цара ослободиоца.
Био је то за оно време прилично слободоуман поступак, поређења ради, ропство је у Америци укинуто тек пет година касније.
Реформа је за више од 23,1 милиона кметова значила ослобађање од феудалног односа и право да тргује, да се бави занатима и свим пословима у привреди. Дата су им и друга грађанска права - слобода склапања брака, независно склапање уговора, вођење судских спорова и брањење својих права пред судом, стицање имовине на своје име и друго.
Главни разлог укидања кметства била је криза феудалног система. Иако је Руска империја играла кључну улогу у политици 19. века, задржавање кметства је успоравало њен економски развој. Док су земље западне Европе економски јачале након Индустријске револуције започете у другој половини 18. века, Русија је почела економски да заостаје. Било је јасно да је очување моћи и политичког утицаја Русије у међународној арени немогуће без јачања финансија, развоја индустрије, железничке изградње и трансформације читавог политичког система.
Положај сељака до укидања кметства није био лак. Сељаци су практично били у власништву племића, који су их куповали и продавали, добијали или губили на картама; пресељавали по свом нахођењу, подвргавали телесном кажњавању и одузимали им личну имовину. Основна људска права за њих нису важила. Кметови дуго нису имали чак ни права да се властима жале на окрутност властелина.
Кметство се од робовласништва разликовало само по томе што племић није имао право да убије кмета.
Овим реформама, које су припремане доста дуго, сељак је добио слободу, али није добио земљу. Да би преживео, морао је и даље да ради за племића (само је бирао-за свог или неког другог). С друге стране, а ако је желео да има своје парче земље, морао је да је купи. С обзиром да није имао новца, држава је платила за њега, али је он морао да враћа тај кредит пуних 50 година.
Наравно да су племићи уступали сељацима најгоре парче земље, које није могло да донесе потребни приход, па је сељак најчешће остајао гладан, а незадовољство се само гомилало.
Током 1861. године избило је 1.176 буна. Већ 1863. број буна премашио је 2.000.
И, мада им је након 1905. године „опроштен“ дуг за земљу, сељаци су је масовно напуштали и одлазили у град. Тако је сељак, и практично ослободио себе, и започела је индустријализација Русије.
Упркос чињеници да реформа Александра Другог није довела до потпуног ослобађања сељака, њоме је направљен први корак ка слободи и грађанским правима. Реформа је означиле крај феудалног система, ефекат ће посебно доћи до изражаја тек за време владавине његовог сина – цара Александра Трећег, када је Русија постала једна од пет најразвијенијих индустријских земаља света.
О манифесту Александра Другог из 1861. године, којим је укинуто кметство, било је речи и у емисији „Мој поглед на Русију“ Љубинке Милинчић
