Историчар је навео да се може рећи да је Пољска, коју је предводио Јозеф Пилсудски, била пионир политике геноцида у Европи у 20. веку.
Федерална архива Москве отворила је 16. марта историјску изложбу „Пољско-совјетски рат 1919-1921. године. Рижски мировни споразум“. Изложба је посвећена оружаном сукобу и дипломатском решавању сукоба између совјетске Русије и Пољске.
Представљенa су документa из тог периода у којима се види степен окрутности до којег је пољска војска ишла и наводе се случајеви спаљивања живих људи.
„Да не знате у ком периоду је била ова трагедија, прво што би вам пало на памет били би описи злочина које су починили нацисти на окупираним совјетским територијама током Великог отаџбинског рата. Међутим, испоставља се, да су све исто чинили и Пољаци 1919-1920-их година“, рекао је Макаров за Спутњик.
Према његовим речима, потребно је обратити пажњу да пољски војници нису убијали само Украјинце, на шта указују садашње власти у Кијеву.
„Жртве великог терора били су Белоруси, Јевреји, Немци и друге националности које су, после Версајског споразума, постале 'националне мањине' на територији новоформиране пољске државе. Баш као што су нацисти уништили пољску интелигенцију после септембра 1939. године и Пољаци су уништили белоруску, украјинску и немачку интелигенцију током 1920-их и 1930-их година“, навео је историчар.
„Дакле, постоји реална основа да се оно што је починила тада пољска војска сматра геноцидом, а власти тадашње Пољске, на челу са 'директором државе' Јозефом Пилсудским, сматрају зачетницима политике геноцида у Европи, који је касније спроводио Хитлер“, додао је саговорник.
Према мишљењу Макарова, такође постоји и разлог да се верује да су о методама решавања тог питања према становништву трећих земаља „могле да разговарају Пољска и Немачка након закључења 'Хитлер-Пилсудског пакта' 1934. године“.
Прочитајте још:
