Два датума који на први поглед немају никакве везе један са другим – 12. новембар 1983. и 24. март 2021. Два датума која ће заувек остати у срцу Драгана Стојковића. Када у среду увече на утакмици против Републике Ирске први пут изведе екипу у улози селектора своје земље, легендарном српском фудбалеру вратиће се сећања на то прохладно новембарско вече и утакмицу против Француске када је први пут у каријери обукао дрес најјачег државног тима.
– Велика је временска дистанца, али одлично се сећам новембра 1983. Тај позив који сам добио од селектора Тозе Веселиновића представљао је остварење сна за једног момка из Ниша. Имам чак и француски дрес са те утакмице, чувам га као успомену на један тренутак који никада неће бити избрисан из моје меморије. Меч је завршен 0:0, али мораћете да ме подсетите уместо кога сам ушао у игру. Или ми бар помозите неким податком…
Ево помоћи, уместо играча који је бранио боје Напретка и Хајдука.
– Онда је то Душан Пешић. Тако је, сад се сећам. У сваком случају, прелепа успомена, нешто што вам остаје за цео живот. Сада ме очекује деби на селекторској клупи, то је исто једна врста ватреног крштења. Много леп осећај, опет ћу представљати своју земљу, али у једном другом облику. За мене је то огромна част и заиста сам емотивно испуњен. Верујте ми да једва чекам прво окупљање у Старој Пазови. Мислим да и играчи једва чекају, јер се сви заједно налазимо пред великим изазовима у наредном периоду.
За Француску су везани сви битни датуми у његовој играчкој каријери. Деби за репрезентацију (пријатељска у Загребу), први гол на неком великом такмичењу (ЕУРО 84), први пут број 10 на леђима (на Парку Принчева 1989). Три утакмице различитог карактера, али потпуно исте емоције.
– Свака носи своју тежину и свака има неку своју вредност. Та прва на Максимиру, где почиње мој пут у А репрезентацији. Касније, Европско првенство у Француској и тај гол у Сент Етјену против домаћина турнира. Нажалост, ту утакмицу памтим по једном трагичном догађају. У полувремену је наш доктор Миленовић доживео срчани удар и његова смрт је потресла целу екипу.
Квалификације за Светско првенство у Италији, лет ка Паризу и разговор у авиону који ће изменити историју нашег фудбала.
– Неко од новинара, чини ми се да је био Брада Јовановић из Спорта, питао ме је како се осећам. Рекао сам му да оде код Осима и да му каже да ми да број 10 и да не брине за резултат. У шали наравно, али неко је селектору пренео тај разговор, до мене је касније стигла повратна информација која је била у моју корист. Осим је рекао ’ево ти десетка, покажи шта знаш’. Био сам толико срећан и мотивисан, да сам буквално летео по терену. Много сам волео тај број. Француска ми је очигледно била суђена од самог почетка каријере и зато заузима посебно место у мом срцу.
На путу ка Катару 2022, очекује нас велика борба са актуелним европским шампионом Португалом. И опет је ту много симболике, јер је први гол у репрезентативној каријери Драган Стојковић постигао управо против селекције са Иберијског полуострва.
– То је та нека нит која те повезује и коју је тешко објаснити. Нешто прелепо, детаљи који се памте. Наравно да ништа више није исто, сада сам у некој новој улози. Онда сам бринуо о томе како ћу да одиграм, да се забавим, да дам гол или направим неки потез који ће људима остати у сећању. Ово је сада нека функција која захтева много више одговорности, памети и искуства.
Треба бити храбар па у другом наступу за национални тим узети лопту и извести пенал у присуству много искуснијих саиграча попут Сушића, Баждаревића, Зајеца, Ненада Стојковића…
– Био сам некако омиљен међу њима, најмлађи у тиму… Хајде да кажем, био сам и помало дрзак. Али то је она позитивна дрскост коју играч мора да има, нарочито ако поседује квалитет. Они су сви тада говорили да сам ја вундеркинд и да имам таленат невиђених размера. А онда, када вам дођу такви моменти на утакмици или на великим такмичењима, ту дрскост морате да покажете. Ту храброст иако ми није било свеједно, заиста ми није било свеједно. Кад сам поставио лопту на пенал и кад сам погледао ка голу, он је био овако мали... Размишљам у себи, где сада, како, једноставно, мораш да верујеш у себе. Тако се руше баријере и отварају путеви за даље. И онда те саиграчи респектују. Касније кажу ’он је храбар, може да одигра лоше, али има срце и не боји се ничега’. То је карактеристика која ме је пратила кроз целу каријеру.
А пенал против Португала је извео као да му је стота утакмица у дресу државног тима.
– Ма буквално, као да је рутинска ствар. Голман је отишао у једну, лопта у другу страну, под пречку, без икаквих проблема. Али само ја знам како ми је било у глави пре шута.
Селектор је недавно у једном интервјуу изјавио да не сме бити велике еуфорије у случају победе и да неће бити трагедија у случају неуспеха. Колико је то тешко рећи из угла човека који је у размаку од пет дана доживео Верону и Фиренцу?
– Порази у сваком случају остављају психолошке последице на екипу. Али то никако не сме да се сматра трагедијом. Може да се прогута формулација спортска трагедија, када се промаши пенал у последњем минуту или те судија оштети у току утакмице, па се изгуби на глуп начин. Али термини трагедија и потоп, то никако не могу да прихватим. Људи, знате ли шта значи трагедија у животу? Не дао Бог никоме! А спорт је ту да те учини срећним или тужним. У овом другом случају, научиш лекцију, подигнеш се и наставиш даље. Ако бисмо на сваки пораз гледали као на трагедију, ко би се онда бавио спортом. Сви би изгубили жељу и посветили се неком другом послу. Јер зашто би свој живот стављали на коцку кад могу да уживају у неким лепшим стварима. Зато не треба превише да се радујемо, али ни да тугујемо. Страст и емоцију ћемо да препустимо навијачима, а наш фокус мора да буде увек следећа утакмица и нови изазов. И једну ствар не смемо никако да сметнемо с ума. И у победи и у поразу, мора да се покаже респект према противнику. То је веома важно. Ту се види величина екипе. Да схватите како се осећају момци које сте управо победили, да их разумете јер то исто може и вама да се деси. Ја сам у каријери умео да се радујем, да славим у свлачионици, али никада нисам ’показивао мишиће’ са намером да увредим противника. Тако се ствара култ личности који је у животу још важнији од играчких квалитета.
Једна велика каријера подразумева успоне и падове. Голове и промашаје. Ремек-дела против Шпаније и промашене пенале против Борца и Аргентине. Како ће селектор реаговати уколико неком његовом играчу падне на памет да пенал изведе ‘пањенком’?
– То се једноставно деси, апсолутно му ништа не бих замерио. Ви не идете свесно да шутирате пенал на тај начин, преломи се у моменту и то је то. Мени се десило у том финалу Купа зашто сам тако шутирао, заиста не могу да објасним. То вам искрено кажем, јер сам кренуо ка пеналу са идејом да шутирам у голманов десни угао, доле по земљи, поред стативе. И у последњем трзају, када сам пришао лопти, одлучио сам се на нешто тотално глупо и непотребно. Касније су људи рекли нема везе, ионако није био пенал. Поклоњен практично... Борац је заслужио тај трофеј. Вележу сам пар дана пре тога дао гол ’пањенком’ у Београду, али не верујем да је Каралић због тога остао на линији није сигурно знао да ћу тако шутирати. Да сам шутнуо у страну, био би укопан сви би му рекли ’човече, што се ниси бацио, шта чекаш’. Ризиковао је и добио. Зато ни својим играчима нећу ништа рећи, то је њихова одлука. Свесни су одговорности, а дешава се да и највећи играчи на свету промаше ’пањенку’.
А ако би некоме пало на памет да протура противнику кроз ноге, при неизвесном резултату у 90. минуту утакмице испред свог шеснаестерца, као селектор Мичелу у 120. минуту осмине финала Светског првенства?
– Ма не бих ништа опет су то индивидуалне одлуке играча у датом моменту. Зависи где се дешава и да ли има функцију. Ако је само ради тога да понизи противника и себи да на значају, онда би имао озбиљан разговор са мном. Али ако је у функцији игре знате како, некада не постоји други начин да решите ситуацију на терену осим ако чувару протурите лопту кроз ноге. Освајате на брзину простор и то није никакво потцењивање, већ једина могућа солуција да се уграби пар метара у своју корист.
Чега у Пиксију као тренеру има највише: Васовићеве елоквенције, Осимове мудрости или Шекијевог шарма?
– Трудио сам се и као играч да будем свој. Имао сам као и сви клинци неке своје идоле, али нисам по сваку цену копирао њихове потезе. Највише сам волео техничаре дуга лопта, пријем, слободан ударац та префињеност ме је увек очаравала. Сада као тренер, опет се трудим да створим свој идентитет и своју личну карту. Веома је битна едукација, да учите од правих људи. То не значи да треба да их копирате и да радите све како су вам они рекли. То је велика грешка, ко год тако ради, мале су шансе да успе. У фудбалу треба бити интелигентан, Богу хвала себе сматрам таквим. Данас се игра тотално другачији фудбал у односу на период пре 20 и 30 година. Да не кажем да се ради о два различита спорта. Много се тога променило и постоје ствари које су постале простије, а самим тим брже и ефикасније. Најважније је да познајете методологију рада и да имате дар да препознате ко од играча може да вам пружи оно што желите. На сву срећу, имао сам добре учитеље, касније и добре саветнике, добре саговорнике. Имам привилегију да са највећим именима светског фудбала могу да седим опуштено, овако као што сада седим са вама. Да ручамо, да причамо о фудбалу, да гледам њихове тренинге без обзира да ли се ради о стручњацима из Реала, Арсенала или неког другог клуба. А то су фантастична искуства.
Признао је једном приликом да је био Осимов љубимац. Сме ли селектор уопште да има љубимце у репрезентацији и како ће одолети изазову уколико му неко од ових момака постане више симпатичан од других?
–Тачно је, био сам Осимов љубимац, само што он то није показивао. Био је доста шармантан, ја сам га пуно волео. Волим га и дан данас. Има неки специфичан шарм и мислим да је мене посебно држао у срцу. То је неки мој утисак, да ли је тако не знам, мораћете њега да питате. А то, да вам се неки играч у репрезентацији посебно допадне и да постане ваш љубимац, зашто да не… али далеко од тога да га то ставља у неки привилегован положај. Напротив, то је још горе мора да буде дупло бољи од других да бих ја заиста био на свој на своме. И да могу да кажем ето видиш, то ми је љубимац, али заслужује да ми буде љубимац.
За крај, још мало хипотетике. Ако би нека лопта током игре долетела до клупе наше репрезентације, да ли би селектор одолео изазову да је поново ухвати на волеј и пошаље под пречку противничког гола.
– Овога пута не, јер је то кажњиво. Не бих себи дозволио да по други пут пре времена одем у свлачионицу. Али будите убеђени да ћу на неки други начин подсетити публику да нисам заборавио неке техничке детаље. Макар морао само да уштопујем лопту. У патикама или ципелама, свеједно. Техника се не заборавља и том изазову, када лопта лети ка вама, ниједан тренер на свету не може да одоли.
Завршавамо овај интервју чланком из једног другог интервјуа. Првим у каријери једног од најбољих фудбалера са ових простора. На фотографији голобради Драган Стојковић. У том тренутку, супеталентовани фудбалер Радничког и омладински репрезентативац наше земље. А у наслову пише ’Филозофија једног Пиксија’.
– Ууу, сећам се тог интервјуа, човече, колико је времена прошло…
Имао је непуних 18 година. Новинару је објаснио зашто га зову Пикси и замолио га је да тај надимак стави у наслов. Поред тога, открио је да на окупљања репрезентације, заједно са спортском опремом, носи и књиге грчких филозофа.
– Волео сам филозофију и историју. Историју и дан данас волим те податке, волим да се бавим историјским стварима. Уосталом, ова планета и постоји захваљујући историји, то не смемо да заборавимо. Од ње се не живи, али није на одмет знати нешто о својој земљи и о свом народу. О тим одрицањима која један народ има да би дошао до својих циљева. Играчи данас користе друштвене мреже и ја то разумем. Живимо у таквом времену и нећу им бранити, само да се то сведе на једну нормалну меру и да воде рачуна шта каче и шта коментаришу. Не бих волео да по том питању уђемо у неку дискусију. Што се тиче чланка Филозофија једног Пиксија, сећам се да су сви моји другари купили тај Темпо ушао сам у учионицу, сви нешто читају питам се, шта раде ова деца час географије, 30 ученика у разреду и сви читају Темпо. Кажу ’је л' си видео чланак, пишу на две стране о теби’. Одушевио сам се.
Није Стојковић желео да заврши интервју без још једне поруке.
– Играчи знају ко сам ја, ја знам ко су они неке познајем лично, неке не зато ће тај генерални састанак у понедељак бити врло сврсисходан и интересантан. За њих едукативан, ако га схвате на прави начин. Јер фудбал није само трчање и давање голова. Постоји спектар ствари од којих зависи да ли ће један фудбалер, један тренер или један функционер бити на нивоу да достојно репрезентује своју земљу. Небитно да ли је на терену или је на улици, у ресторану, било где. Ако ме буду пажљиво слушали, пуно ће им значити. Добиће једну лекцију, не само фудбалску, него и животну. Ми смо у једној мисији у којој не представљамо само себе. Представљамо Вас, представљамо ове момке који снимају овај интервју, све оне који раде у Савезу, људе који ће бити на стадиону, народ који ће нас бодрити уз ТВ екране. Представљамо све оне који имају идентификацију српства. И даћемо све од себе да вас не разочарамо.
