Известилац Европског парламента за Србију Владимир Билчик својим тврдњама означио је „Спутњик“ практично као непријатеља бр. 1 у медијском рату у нашој земљи и показао да Брисел на све начине покушава да „угуши“ глас који говори оно што други прећуткују.
Он је у извештају који је сачинио о Србији, а о коме ће ЕП данас расправљати, изразио посебну забринутост због „дезинформација из Кремља које се дистрибуишу преко ’Спутњика Србија‘ и других актера“ и позвао српске власти да „преиспитају аранжмане“ који то омогућавају како би се „смањиле дезинформације“ и „појачали напори против таквих кампања“, за које наводи да су у порасту од почетка пандемије вируса корона.
Непријатељ Брисела бр. 1 – „Спутњик“
Председника Удружења новинара Србије Владимира Радомировића чуди што се у Извештају помиње постојање „аранжмана“ између државе Србије и „Спутњика“, односно Русије, у вези с емитовањем програма у Србији, јер, како тврди, ниједан државни медиј – био он „Глас Америке“, „Слободна Европа“, „Дојче веле“ или „Ал Џазира“ – нема дозволу да емитује програм у било којој земљи нити му она треба .
„Чудно је да се у једном извештају тако озбиљне институције као што је Европски парламент помињу такве формулације, али, с друге стране, већ постоји дугогодишњи притисак западних земаља у вези с руским медијима у свету, а посебно у Србији. То је можда и комплимент ’Спутњиковом‘ извештавању и томе како ради јер се очигледно сматра да ’Спутњик‘ има превелики утицај у Србији и да га треба ограничити или потпуно укинути“, истиче Радомировић за „Спутњик“.
Радомировић примећује да посланици Европског парламетна који траже да Србија обезбеди слободу медија захтевају од ње да забрани рад једног медија, што сматра урушавањем кредибилитета Билчиковог Извештаја, али и целог Европског парламента.
С друге стране, колумниста „Недељника“ Љиљана Смајловић не мисли да су наводи из извештаја притисак којим се позива на укидање „Спутњика Србија“, али тврди да се све више новца у Вашингтону, Бриселу и Лондону одваја за борбу против туђих информација, мишљења и медија.
„Мени се чини да се у овом случају историја понавља као фарса. У Хладном рату су земље Источне Европе, Совјетског блока, забрањивале ’Глас Америке‘ и радио ’Слободна Европа‘ или су на различите начине снажно обесхрабривале своје грађане да прате те америчке, пропагандне медије. Пошто су после првог Хладног рата и Руси и Кинези научили да се ондашњим западним методама сада служе у своју корист и да слободу говора и изражавања користе у своје сврхе, западне земље су почеле да руске и кинеске медије сматрају опасним и непријатељским“, појашњава Љиљана Смајловић.
Лицемерје Запада
Она напомиње да је посебно порастао тренд да се све што се некоме не допада проглашава „дезинформацијом“ и да се новинари из медијских кућа које некоме не одговарају проглашавају „агентима“.
„Из речи Владимира Билчика чини ми се да је ово још један пример да ће водећи Западни блок од својих ’клијената‘, односно држава-кандидата за улазак у ЕУ, тражити да развију одређену сумњичавост или одбијање према пропаганди која долази из Москве или Пекинга. То, по мени, значи – нашу пропаганду трпите и њу третирајте као да је објективна, непристрасна и професионална, а друге пропаганде прогласите идеолошки обојеним, пристрасним и непрофесионалним. Мислим да је ово најава новог Хладног рата, али сматрам да то неће успети и да Брисел никада заиста неће тражити да се укине неки медиј“, каже Љиљана Смајловић.
Програмски директор „Демостата“ Зоран Пановић се присећа да је деведесетих година у Србији било захтева да се страни, западни медијски сервиси прогласе за агентуре, али и примећује да је од тада до данас дошло до диверзификације медијског утицаја из иностранства и да је том приликом „Спутњик“ постао веома конкурентан медиј у нашој земљи.
„Можда је ’Спутњик‘ у Србији значајнији него у неким другим државама, а то је вероватно и због специфичне атмосфере историјског наслеђа, новије и старије историје, политичких околности… Можда је у томе рационалније објашњење зашто је ’Спутњик‘ у Србији интересантнији, али то је сигурно једна врста реаговања Европе у склопу њихове генералне политике према Русији“, тврди Пановић.
Радомировић указује и на то да се поједине невладине организације годинама баве утицајем, пре свега, руских медија на српско јавно мњење, као и на то да су однедавно пажњу усмериле и на кинеске медије.
„Покушава се да се покаже да је ту реч о огољеној пропаганди, док се за медије који су под контролом западних влада обично говори да се баве професионалним новинарством и да на њих не утичу политичари из тих земаља, односно државни интереси, али видели смо и на сопственој кожи како изгледа то када државни медији Запада постану пропагандни алат, а видели смо и каква је ситуација била када су нападани Ирак, Либија и Сирија“, подсећа Радомировић.
Пановић сматра да су наводи из Билчиковог Извештаја стереотипни и нејасни и да теже ка наративу о „малигном утицају Русије“.
„Мислим да се ту равнотежа односа на релацији Русија – ЕУ, САД понекад јако неспретно пресликава на унутрашње ствари појединих земаља, у овом случају конкретно на Србију. Једноставно, оно што не може да прође у режимским медијима у Србији, на ’Спутњику‘ може. ’Спутњик‘ се из српске перспективе јавног мњења може сматрати као слободан медиј. Сада се вероватно у то ’учитава‘ глобална компилација која нема везе с унутрашњом ситуацијом у Србији“, оцењује Пановић.
У Извештају Владимира Билчика се од Србије траже „убедљиви резултати“ у важним областима попут правосуђа, слободе изражавања и борбе против корупције и организованог криминала, а Европска комисија позива се да измени начин извештавања како би се узело у обзир назадовање и послала јасна порука земљама у процесу приступања, укључујући Србију.
Такође, изражава се и „забринутост због растуће зависности Србије од војне опреме и технологије из Кине, као и блиске политичке и војне сарадње са Русијом, укључујући континуирано руско присуство у Нишу“.
Сазнајте: Kако је Русија престала да буде „бензинска пумпа“ Запада
