Петербург је био више од двеста година престоница Руске империје, а пре тачно 103 године Москви је коначно предао тај статус.
Две престонице се веома разликују од других градова Русије, али и међу собом. Москва је мегаполис, а готово петнаест милиона становника, Петербург, у односу на њу, мали град, са само шест милиона. У Москви се жури, јури, ради... има се утисак да никад не стаје, Петербург делује мирно, удобно, пријатно... И један и други су градови на рекама с безброј мостова, са стотинама позоришта, музеја, цркава...
У народним пословицама - Москва је глава, Петербург - срце, или Питер се жени, а Москва се удаје. И један идруги су опевали и описали и највећи руски писци.
„Волим те, творевино Петра“, певао је Пушкин. А у „Евгенију Оњегину“ описао га је као град балова и маскенбалова, позоришта, ресторана, монденских вечери, а живот у њему, као у „вихору светлости“. И о Москви, у којој се родио и у неколико наврата живео, у којој се оженио, писао је одушевљено. Москва му се одужила са чак 11 споменика.
Петербург је град Бродског и Ане Ахматове, Москва - град Цветајеве и Мандељштама.
Москва је, рећи ће неко - велика и раскошна робна кућа, Петербург пријатна, светла, омиљена продавница у комшилуку.
Баш такви какви су, различити а сваки посебан и изузетан, један званична, други незванична предстоница, Москва и Петербург се допуњују и чине Русију посебном, земљом богате културе, историје и традиције.
Пренос престонице иницирала је нова бољшевичка Влада из низа социјалних и геополитичких разлога, тесно међусобно испреплетених.
Догодило се то годину дана након што је цар Николај Други абдицирао у своје име и име свог сина, и само неколико месеци након Октобарске револуције. Одлука је увелико била условљена тиме што Москва има боље одбрамбене предиспозиције од пређашње престонице – Петрограда, чији је положај са становишта војне и спољнополитичке безбедности постао несигуран. Град се практично налази на крајњој граници Русије и постојала је претња од немачког напада на Петроград. За разлику од Москве, смештене дубоко у континенту Русије, Петроград је био много рањивији, јер је могао бити нападнут и са Балтичког мора. Поред тога, постојала је велика могућност контрареволуционарног покрета.
Одлуку о премештању главног града донело је Веће народних комесара 26. фебруара 1918. Пре свега, евакуисане су хартије од вредности, златне резерве и стране амбасаде. Припреме су се обављале у тајности, јер се бољшевичка влада плашила како могућих бомбашких напада, тако и панике грађана.
Владин воз је кренуо из Петрограда 10. марта и стигао је у Москву следећег дана. Из безбедносних разлога, светла су била искључена, а на прозорима су биле навучене завесе. Штампа је извештавала да је тим возом стигло и много наоружаних војника, а да су у вагону прве класе били представници централне совјетске владе. Заједно са Владимиром Лењином, стигли су и револуционар Григориј Зиновјев и шеф Савета народних комесара Владимир Бонч-Брујевич, за кога кажу да је организовао пребацивање Владе.
Истог дана, Лав Троцки је објавио да је ново руководство отишло у Москву на Сверуски конгрес совјета и да се са сигурношћу може рећи да ће бити донета одлука о преносу престонице.
На том конгресу, одржаном 16. марта 1918. године, и званично је издат декрет о привременом премештању престонице из Петрограда у Москву.
Упркос чињеници да је то било привремено решење, Москва је задржала тај статус до данас. Од 1922. до 1991. године била је главни град Совјетског Савеза, а потом и Русије и њен политички, културни, научни, привредни, трговачки и туристички центар.
Пре тога, у другој половини 13. века, за време кнеза московског Данила Александровича, најмлађег сина Александра Невског, Москва је већ била центар независне кнежевине.
Након што је Иван Четврти, познат и као Иван Грозни 1547. године добио титулу цара и Москва је постала престоница Руског царства и тај статус је имала све до 1712. године, када је вољом цара Петра Првог главни град пренет у тек основани град Санкт-Петербург, који је чак 206 година носио ту титулу.
„Пропадање Москве неизбежна је последица успона Санкт Петербурга. Два главна града не могу једнако цветати у истој држави, као што два срца не постоје у људском телу“. И данас се многи споре око ових Пушкинових речи и питају се да ли оне и у којој мери одређују савремено разумевање две руске престонице као конкурентских градова.
Прочитајте још:
