Како је настала црква-брод
Пошто су се почетком прошлог века стотине бродова, па чак и плутајућих канцеларија налазиле на Каспијском мору и контролисали кретање робе, било је неопходно омогућити морнарима, рибарима и радницима да посете храм баш ту, у „плутајућем граду“. Многи су неколико месеци проводили на бродовима и баржама и нису били у могућности да иду до Астрахања.
Епископ астрахањски Ђорђе предложио је да се изгради црква на води. То је предлагао и богати становник Астрахања Јанков, врло побожан човек, кога су веома поштовали. Посебна комисија, коју је формирало веће братства Ћирила и Методија из манастира Чуркински, одлучила је да купи брод како би га претворила у пловећи храм.
Прегледано је неколико десетина бродова и највише је одговарао путнички брод „Пират“. Брод је 1910. године купљен и започет је ремонт и претварање у пловећу цркву. „Пират“ је био активан више од 50 година на Волги, саграђен је 1858. године у Енглеској по специјалном захтеву. Прво је назван „Криуши“, а назив „Пират“ је добио у власништву Мињина.
Брод је имао гвоздени труп и дрвену палубу. Дужина му је била 44,5 метара, а ширина од седам до 13 метара. Имао је парни мотор и опслуживала га је посада од 18 морнара. Пловећи храм са седам позлаћених купола могао је да достигне брзину преко 20 километара на сат.
Имао је и амбуланту и болницу
За неколико месеци спољашњи и унутрашњи изглед пароброда је промењен. Већина детаља је промењена, труп је морао да се продужи, а црква се налазила у прамцу брода. Поред тога, изграђена је и капела-звоник у којој се налазило шест звона, укључујући велико звоно тешко скоро 254 килограма. На броду је била и струја.
Претварање пароброда у храм Светог Николе Чудотворца је било веома скупо. Грађани и неке организације су давале донације за изградњу пловећег храма. Локална амбуланта је доставила лекове и медицинску опрему за мини болницу на броду.
Ако не рачунамо олтар, површина храма била је најмање 40 квадратних метара. Иконостас са древним иконама које су израдили московски иконописци био је прекривен прелепим орнаментима. И зидови храма су били украшени, на њима су се налазиле древне иконе.
Храм је имао све потребне црквене предмете, укључујући и свештеничке одоре. Ту су живели свештеник, ђакон и старешина храма. На броду су биле и кабине за госте, а у храму је постојала трпезарија, у којој су се сиромашни хранили бесплатно. Постојао је и хор и манастирски кувар, све као у обичном храму.
Црква на води је освештана 11. априла 1910. године. На догађају је било много људи: радници, морнари, трговци, представници православне цркве и локално становништво. На броду је био натпис „Свети Никола Чудотворац“, бела застава са крстом вијорила се на ветру. Цркву-пароброд освештао је аутор ове идеје, епископ Ђорђе. Одржао је свечани говор, приметивши да је такав плутајући храм први примерак који је познат у историји.
Храм је био скуп, али основни део новца црква је добила од донација верника. Црква је пловила дуж Каспијског мора и Волге, служећи не само морнарима и рибарима, већ и становницима локалних села. Поред тога, допринела је преласку у хришћанство Калмика који живе у овим крајевима. Монах Иринарх, који је служио на броду, знао је калмички језик.
Занимљиво је да је током историје свог постојања храм више пута упадао у олују, али је сваки пут био неоштећен.
Шта се даље десило са пловећим храмом?
Црква Светог Николе Чудотворца била је активна само пет година. Дошла су тешка времена и 1916. године црква је затворена. Новине су писале да је брод дотрајао и да је његово одржавање прескупо. Поставило се питање шта са њим радити? Епископ Филарет одлучио је да плутајући храм прода на отпад, али је то изазвало немир међу људима и свештенством. Филарет је пензионисан, али је брод ипак продат.
Временом су заборавили на храм, почела је фебруарска револуција, а затим и октобарска која је променила ток историје.
Према сачуваним документима, 1918. године пловећа црква је поново претворена у обичан пароброд. Био је спасилачки брод у луци Баку и звао се „Неочекивани“. Међутим, судбина брода ту није завршена: поново му је промењена намена и постао је плутајуће позориште. У почетку се звао „Јосиф Стаљин", а затим „Морјана".
О даљој судбини храма нема података. Према једној верзији, брод је постојао до 1960-их година, као стамбени објекат, а према другој верзији је растављен и бачен на отпад 1920-их година.
После распада Совјетског Савеза у Русији су почеле да се појављују цркве на бродовима. Постоји црква са три куполе на броду „Отац Веренфри“, посвећен Светом кнезу Владимиру, направљена на малом десантном броду.
Такође, 1998. године, поринут је пловећи храм „Свети Инокентије Московски“. Постоје и цркве-бродови као што су „Албатрос“, у част Андреја Првозваног, и светионик-капела изграђена 2013. године у близини ушћа река Иртиш и Об.
