Овако Бранислав Бане Ивковић, некадашњи високи функционер Социјалистичке партије Србије (СПС), коментарише серију „Породица“ која се емитује на јавном сервису управо у тренутку када се обележава 20 година од Милошевићевог хапшења.
Слоба никада није држао пиштољ под брадом, Мира ме није нападала
Приказивање Милошевића са оружјем и стављање самом себи пиштољ под браду, Ивковић, како каже, јако замера ауторима серије, зато што то није тачно.
„Слободан Милошевић је био свестан ситуације у којој се налази, чинио је све и био је спреман на сваку врсту договора, само да избегне масакр који је, било му је јасно, био могућ. Он јесте желео да се појави 100 000 људи, нажалост, они се нису појавили, можда и због варке да је ухапшен, али је био свестан ситуације. Међутим, оружје – не. Никада! То није тачно“, категоричан је Ивковић који је био шеф посланичке групе СПС у време хапшења њиховог лидера.
Ивковић каже да је Миру Марковић поштовао као Милошевићеву супругу, али никако није могао да прихвати да председник државе и једне партије допусти да његова супруга води другу партију.
„Поштујем многе часне грађане који су били тамо, али ЈУЛ је био камен око врата СПС-у и ја то нисам крио“, истиче Ивковић.
Верно приказивање хаоса
Ипак, наш саговорник додаје да једна серија не може да обухвати целокупну фактографију са прецизном тачношћу и напомиње да је у њој приказан „тотални хаос који је тих дана владао у Србији“.
„Ви сте, са једне стране, имали ДОС, рогове у врећи, у коме се није могао да изнедри лидер чија се реч поштује. Имали сте Зорана Ђинђића који је имао своју визију, циљеве и разлоге зашто нешто ради; имали сте Коштуницу, легалисту који је желео да све ради по уставу и закону, а да не говорим о другима за које уопште било штета што су имали шансу да буду на власти. Са друге стране, у СПС-у се догодило оно што је очекивано – у тешким ситуацијама нестану и завуку се у мишје рупе људи за које је било логично да се испрсе и ставе у први план“, објашњава Ивковић.
Када га је Слободан Милошевић позвао и обавестио шта се дешава, Ивковић је, каже, о томе обавестио грађане Србије са скупштинске говорнице и са осталим посланицима своје партије отишао у вилу „МИР“. Тада су почели да долазе и грађани, а Милошевић је позвао Ивковића, Славицу Ђукић Дејановић и још неколико функционера СПС-а да уђу у вилу.
„У том хаосу, када у ДОС-у имате људе који траже да се упадне и побије тај свет који се налази у вили „МИР“, у СПС-у имате ситуацију да сем покојног Жике Игића, Славице Ђукић Дејановић и мене из руководства, посланика и дела чланова градског одбора, нема нигде никога. Актуелног председника републике у то време нигде нисте могли да нађете, да не говорим о осталим члановима Извршног и Главног одбора“, каже Ивковић.
Горак укус две деценије касније
Наоружани људи, којих је у вили „МИР“ према речима нашег саговорника било око тридесет, налазили су се ту, не са намером да пуцају на војску и полицију, већ да се одбране од могућности да НАТО хеликоптером отпреми Милошевића и Хаг, за шта су постојале најаве.
„Да је неко направио само мали погрешан корак, верујте ми, педесет или сто људи било би мртво. То би била тешка црна мрља на држави Србији, црна мрља која би се вукла деценијама“, наводи Ивковић.
Преговори са Чедомиром Јовановићем почели су после једног тешког тренутка, када је окупљене испред капије виле „МИР“, међу којима је био и Ивковић, полиција цокулама претукла по ногама. Ивковић је након тога отишао у седиште СПС-а када су га обавестили да је пред капијом остало мало људи и да полиција надире. У том тренутку, јавио му се Јовановић. Нашли су се на Топчидерској звезди, где му је Јовановић показао оптужницу против Милошевића, која није била потписана.
Након тог сусрета, Ивковић се вратио у вилу „МИР“, где је Милошевић прихватио да се сретне са Јовановићем.
„Чеда је први пут ту био око осам ујутру. Преговорима смо присуствовали Славица Ђукић Дејановић, Бора Дракуловић и ја. Слоба је поставио своје услове, Чеда се није појављивао цео дан и у суботу предвече је дошао и донео папир на коме су од четири услова, три потписали (председник Србије Милан) Милутиновић, Коштуница и Ђинђић. Тим разговорима присуствовала је и Мира, а поред Чеде је био Легија“, прича Ивковић.
Услов за који тадашњи српски и југословенски званичници нису могли да гарантују био је Милошевићев - да не буде изручен Хашком трибуналу. Милошевић није хтео да пристане да изађе из резиденције без прихватања тог четвртог, према Ивковићевим речима, кључног захтева. Јовановић је позвао Зорана Ђинђића, који му је наложио да на полеђини документа откуца и тај захтев, а печат владе Србије био је послат колима.
„Ако ме питате да ли смо веровали да је све то веродостојно, верујем да нико од нас томе није веровао, а на Слободану је било да одлучи да ли ће то да прихвати. Он је, свестан ситуације, тако нешто и прихватио“, каже Ивковић.
Када гледа серију, након двадесет, Ивковићу, како каже, остаје горак укус у устима.
„Не волим што ме присећају, јер ме присећају тешких времена. Један од најтежих тренутака у мом животу догодио се управо тада и хвала Богу што је тада у мојој глави владао разум и рацио, што је и Слободан размишљао у истом правцу; схватао је ситуацију, био је јако свестан чињенице да се не остварују неки планови који су били присутни ни када је број грађана у питању. Било му је јасно шта су решили и он се, спасавајући животе, свих, и оних у вили, и оних изван ње, определио да иде у преговоре и дође до решења до кога је дошло. Засигурно се надао да ће СПС временом ојачати и пружити му већу заштиту“, закључује Ивковић.
Прочитајте још:
