Драган Стојковић Пикси је деценије провео у Јапану, уопште у азијском свету и у Србију је донео оно што је њој најпотребније, а што је одлика далеког света.
Дисциплина, заједништво, неиздвајање из групе, све су то биле категорије заборављене у нашем времену, индивидуализам је преузео примат на свим пољима, а посебно је изражен тамо где су велике амбиције, још већи егои у комбинацији са огромним новцем.
Пиксијев претходник на селекторској позицији, Љубиша Тумбаковић, желео је да успостави мир, као да је молио за се играчи и сви око њих усредсреде на један циљ и да лично подреде општем, али нажалост није успео.
Много репова из прошлости је дошло на наплату, искусни стручњак је добио и платио рачун, делом ни крив ни дужан, а Стојковић је одлучио да то не дозволи, превентивним мерама је спречио могућа искакања из колосека и поставио сјајан темељ за даље.
Сетимо се како је Тумбаковић летео из града у град не би ли лично поразговарао са „увређеним“ и „повређеним“ фудбалерима, покушавајући да допре до њих и исправи грешке за које није одговоран, те како је мирним и стабилним приступом у сваком јавном наступу намеравао да остави утисак заједништва и усмерености ка истом циљу.
Све је то пало у воду, на крају је искусни стручњак апострофирао проблеме, а један је изазивао „спољни“ кондициони тренер.
„Због недовољно квалитетне комуникације, расподеле посла и одговорности координатора за физичку припрему и опоравак, Андреје Милутиновића, дошло је до појаве паралелног стручног штаба и паралелног тренажног процеса“, навео је Тумбаковић у извештају.
Стојковић је нашао решење за то, из Азије је са собом у стручни штаб Србије довео Катсухита Киношија, свог дугогодишњег сарадника и човека од највећег поверења, коме је у задужење дао комплетну бригу о физичкој припреми играча. Свих играча у тиму.
View this post on Instagram
Раде Богдановић, некадашњи репрезентативац и дугогодишњи фудбалер у Азији, оценио је за Спутњик спорт да је то Стојковићев врхунски потез.
„Морао је да доведе свог човека. Не зато што у Србији нема кондиционих тренера... То је један од апсурда српског фудбала. Тумбаковић је у извештају написао истину, тај кондициони тренер је радио индивидуално са фудбалерима, што треба поштовати, али то нарушава атмосферу. Савез има свог кондиционог тренера – или је фудбалер у групи и ради у групи или није, када играч напусти камп може да ради шта хоће, ако има потребу за тим“, рекао је Богдановић.
Наш саговорник је апострофирао благодет азијске културе који је кроз Киношија стигао и у српски фудбал.
„У азијској култури сам видео нешто најбоље што сам радио као професионални фудбалер. Устајете у седам изјутра, имате 45 минута до доручка и за то време се ради јутарње разгибавање, што је најлепше што можете да урадите свом телу као спортиста. Све у Азији се базира на јутарњој гимнастици“, истакао је Богдановић.
Да је све то истина сведочи и тренинг разгибавања који су српски фудбалери, под вођством Киношија, обавили усред Бакуа, главног града Азербејџана, на дан утакмице са тамошњом репрезентацијом у квалификацијама за Светско првенство.
То је друга важна ствар коју је Пикси променио – никога није нити ће молити да понесе дрес Србије, што је пракса која је нажалост постала устаљени принцип у последњих неколико година.
Лош људски менаџмент, лоша комуникација, погрешни људи на погрешним местима, све је то довело до чињенице да фудбалери одбијају да играју за репрезентацију и доводе нове селекторе до ситуације да морају да се играју ватрогасаца.
Тако је Тумбаковић морао да путује у Лондон да би разговарао са Луком Миливојевићем, тако је морао и да обавља родитељске разговоре са Луком Јовићем, да гледа како му се идеја о игри распада јер је Немања Матић одлучио да се пензионише из националног тима...
Пикси је своје рекао на почетку – свако ко буде кварио атмосферу биће одстрањен.
„Он се никога од фудбалера није плашио, једноставно не жели да се бави глупостима... Да иде негде да моли некога...“, истакао је Богдановић.
Уз то, Пикси је у прве три утакмице квалификација за Светско првенство искористио више од 20 фудбалера, што је довољан доказ да верује у целу групу и да код њега неће бити привилегованих и „закуцаних“ у стартној постави.
Ко заслужи – играће, а конкуренција је добила здраве основе јер су фудбалери и сами могли да примете да Пикси види ко може и колико, као и да сасвим сигурно неко неће остати без прилике, уколико је заслужио да је добије.
А потрудили су се и они, угасили су мобилне телефоне, интернет конекције, заиграли друштвену игру „мафија“ и подсетили на давна времена када је тим био тим, а не скуп појединаца са различитим интересима и намерама.
