Стручњак за механички инжењеринг са Универзитета Калифорнија Паоло Лузато-Фегис је, наиме, анализирао студије из прошле године које су проучавале ефекте различитих облика ултраљубичастог зрачења и том приликом утврдио значајне разлике.
„Теорија претпоставља да деактивација делује тако што УВБ погађа РНК вируса и тако је оштети“, навео је он, преноси „Сајенс алерт“.
Иначе, сунчева светлост садржи три типа ултраљубичастих зрака: УВА, УВБ и УВЦ.
Први је тип ког чини највећи део ултраљубичастог зрачења које стиже до Земљине површине, а у питању су дужи таласи који немају довољно енергије да изазову веће проблеме. УВБ таласи средњег домета могу да убију микробе и изазову опекотине на људској кожи.
Са друге стране, УВЦ се састоји од краћих, снажнијих таласних дужина светлости, за који се раније показало да инактивира вирусе као што је SARS-CoV-2, а који изазива Ковид-19.
Међутим, овај тип ултраљубичастог зрачења обично не дође у контакт са Земљином површином захваљујући озону у атмосфери који га филтрира.
Експериментална студија у јулу прошле године проверавала је снагу УВ зрачења на SARS-CoV-2 у симулираној пљувачки и показала да се вирус инактивира за мање од 20 минута.
Следећег месеца објављена је и теорија која је сугерисала да би сунчева светлост могла да постигне исти ефекат.
Закључак тог другог истраживања је био да је SARS-CoV-2 три пута осетљивији на УВ зрачење на сунчевој светлости него вирус грипа типа А, док се највећи део честица вируса корона инактивирао после само пола сата изложености летњој сунчевој светлости. С друге стране, под зимском сунчевом светлошћу вирус је данима могао да преживи.
Истраживачи сматрају да је могуће да, уместо да делује директно на РНК, УВА зрачење може у узајамном дејству са молекулима да делује тако да убрзава инактивацију вируса.
Ова студија сугерише и да би УВА зраци могли да се искористе за опрему као што су системи за пречишћавање ваздуха а да би се обезбедило јефтино и енергетски ефикасно средство за смањење ширења вирусних честица.
