„Не знам да ли су ме пробудиле бомбе или сирене, био сам још у кревету када ме је мајка узела у наручје и повела у подрум“, сећа се композитор Рајко Максимовић недељног шестоаприлског јутра 1941. године. Тога дана Војислав Бубиша Симић, тада младић од седамнаест година први пут је угледао трамвајске шине изврнуте на горе и мртве коње на улицама. Андреј Тарасјев, угледни филолог и сада чује мајку која улазећи са терасе каже оцу: „Витја, Немци бомбардују“.
Ово су само нека од сећања сведока страшног догађаја бомбардовања Београда пре осам деценија, када су Немци без објаве рата и без милости с неба напали престоницу Краљевине Југославије.
Иако је Београд само неколико дана раније био проглашен отвореним градом, Немачка флота, по Хитлеровом наређењу, обрушила се на Београд са жељом да избрише трагове вековног историјског трајања целог једног народа.
Поред војних објеката, страдале су зграде владе, министарстава, болнице, цркве, а до темеља је уништена Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу.
„Буђење под бомбама“ је сведичанство о шестоаприлском бомбардовању и херојима који су омогућили Београду да се поново уздигне из пепела.
