Бечић је, у изјави јавности достављеној „Вијестима“, навео и да државом неће управљати „криминал унутар Црне Горе“, нити да ће се „Црном Гором управљати изван Црне Горе“.
Обраћање Бечића преносимо у целости:
„Процес транзиције власти којем Црна Гора сведочи први пут у својој историји протиче динамично уз много изазова, препрека и опструкција. Међутим, оно што посебно буди пажњу, стрепњу, али и противљење огромне већине грађана Црне Горе јесте радикализам, екстремизам и мржња коју детектујемо у деловању десничарских друштвено-политичких организација. Они нису бројни, напротив, али су бучни. Методологија им је иста, само им је боја различита.
И на личном примеру видите да сваког дана сведочимо претходно реченом. У току једног истог дана за једне сам четник и руски агент, само зато што хоћу помирење, зато што нећу да рушим Владу и зато што се борим против њиховог криминала.
За друге сам, пак, противник Срба и амерички човек, зато што поштујем Споразум који сам потписао у септембру и који су, гле чуда, тада сви здушно подржали, зато што нећу да ратујем, већ сарађујем са међународном заједницом, зато што нећу да дозволим да се бивши режим врати на власт, да изгубимо поверење међународне заједнице, те да то поверење поново придобије ДПС и зато што нећу да бијем изгубљене битке којих сам се нагледао свих ових година и још током свог детињства.
Кратко речено, ако нећете у националне ровове једних или других, ако нећете у њихова кола идеолошког оргијања, ако нећете да се бијете у прса, претите браћи, призивате зло, ако нећете да имате шефа, онда сте издајник. Издајник чега? Издајник мржње, издајник јефтиног национализма, издајник играња осећањима људи, издајник пребирања по костима предака, издајник подела, издајник примитивизма, издајник криминала и подаништва. Томе ћу се увек снажно супротставити. Против тога ћу увек одлучно бити. Могу да нестанем и политички и суштински, могу да се не бавим овим послом, али да одустанем од пристојне, грађанске, помирене, европске Црне Горе нећу никада.
Народе Црне Горе, ви сте ми сведоци да сам од првог дана бивстовања Демократа, субјекта који је настао из снажне жеље за политичким и друштвеним променама, а којем се за ових 6 година подметало све и свашта, и сам био предмет разних облика сатанизације и беспризорних негативних кампања и вештачких афера.
Тако, сетићете се да су Демократе свој Оснивачки конгрес одржале 31. маја 2015. године, а већ сам 1. јуна био сам означен као издајник. Нису се извинили ни након ослобођења Будве, ни након ослобођења Котора, ни након ослобођења Херцег Новог, ни након ослобођења Берана, ни након ослобођења Андријевице, ни након ослобођења Никшића. Хајде што се нису извинили, већ што и након 30. августа и огромне победе свих грађана и ослобођења Црне Горе, настављају са лепљењем истих или сличних етикета.
Сетите се какве су бестидне квалификације Демократама и мени лично лепљене након што смо покушали да решимо кризу и допринесемо нормалнијем изборном амбијенту кад смо ушли у Одбор за изборну реформу. Кад смо повукли принципијелан и одговоран потез и изашли из Одбора због Закона о слободи вероисповести и на тај начин изразили протест заједно са великим бројем грађана на улицама широм Црне Горе, нисмо чули извињење. Напротив, и тада се радило против Демократа.
Кад смо саопштили да све анализе говоре да само три опозиционе листе доводе до развлашћивања ДПС-а и из тог разлога одбили заједничку опозициону листу, на сва звона смо проглашавани за издајнике. И десило се да је тадашња опозиција у тачно онолико колона за колико смо се ми и залагали победила на Парламентарним изборима и остварила историјски резултат. Нисам ни тада чуо да се неко макар зацрвенео због епитета који су нам приписивани са чисто ускогрудим мотивима. Напротив, наставило се.
Обећали смо да ћемо неправду исправити и да ћемо изменити Закон о слободи вероисповести и из њега уклонити чланове, који деле. На седници од 28. децембра на којој се усвајао поменути закон, када је кренула опструкција опозиције, опет они исти су тврдили да ја нећу смети да испуним обећање и успешно доведем седницу до краја. И сад сам поносан што сам одлучним вођењем седнице спречио све опструкције, наставио седницу и поред разних предлога, решио проблем опструкције, што је довело до усвајања Закона о изменама и допунама Закона о слободи вероисповести, чиме сам по ко зна који пут демантовао сејаче магле и подела. А од њих опет — ни гласа.
Зато џаба прљаве кампање, џаба ботовске страже, џаба увреде и примитивизам, џаба плаћена машинерија. Никшић вам је то ваљда показао, али лекције нијесте изгледа научили. Ово је мудар народ, ово је постојан народ, ово је достојанствен народ, ово је народ који не трпи подаништво, ово је народ који се не да преварити. Ако мислите да ћемо устукнути пред вашим центрима моћи, финансијерима, шефовима, да ћемо се померити зато што немамо прљаву логистику, прљаве паре, грдно се варате. Заборавили сте да ми имамо најјачи центар моћи, а то је народ Црне Горе, зато запамтите — за педаљ устукнути нећемо, јер нити ће се они вратити на власт, нити ће криминал унутар Црне Горе управљати Црном Гором, нити ће се са Црном Гором управљати изван Црне Горе. Ни сада, ни никада више.
Изборна воља грађана изражена 30. августа је светиња. Са њом нема игре. Зато сваки појединац, ко год био, почевши од мене до сваког министра, не сме бити изнад потребе очувања воље народа, очувања односа унутар Владе и парламентарне већине.
Оставка није знак слабости. Оставка је знак мудрости и спремности на жртву зарад општег добра. Ниједна оставка у Црној Гори није вреднија од остварења сна многих генерација и историјског циља. Ниједна оставка није вреднија од слободне, помирене и уређене Црне Горе. И ми смо се померили свима, сваки ресор поклонили другима зарад смене ДПС-а. Како тада, тако ћемо и сада. И увек. Где год смо препрека смени ДПС-а, спремни смо да се померимо.
Народе Црне Горе, код нас се за вредност уздржавања од сукоба зна од давнина. То нам је, ипак, и поред супротних примера, свима у крви. То је део нашег кода. Сетићете се да и први пример чојства и јунаштва код Марка Миљанова говори о томе како је Милован Јаничин Вујошевић из Брскута ‘свакога чоека мога на мејдан добит’. На питање: ‘Како, стрико Миловане?’, он је одговорио: ‘Ласно, душе ми! Он се наиједи, па ме псује, скачући и дрктећи од иједа! Ја не говорим ништа. Кад сјутрадан, он ка квасан, стиди се и каје од својије ријечи! Ето, ја добио, а он изгубио! ’ У примерима чојства и јунаштва су људи свих вера и нација, али их Марко Миљанов не гледа као људе ове вере или ове нације, већ о њима говори као о људима или нељудима. Већ код њега се искристалисала та потреба за узајамним разумевањем људи различитих идентитета који живе на истом простору. Вођен управо том потребом, он је описивао не само животе и обичаје својих Црногораца и Брђана, већ и живот и обичаје комшија ‘Арбанаса’ у чијем је окружењу живио. То је Црна Гора какву су нам оставили наши преци и наши великани, Црна Гора суживота и узајамног разумевања, Црна Гора од које ни ми немамо право да одступимо, ма колико удара да због тога отрпимо.
Зато, народе Црне Горе, док се ми бавимо Сребреницом, Косовом, партизанима, четницима, комитама, ауто колонама, Црна Гора чека. И чека и губи.
Хајде да коначно дође на ред и Црна Гора. Да коначно погледамо у будућност. Зато, у памет се, колеге министри. У памет се, колеге посланици. У памет се, народе Црне Горе“.
Прочитајте још:
