Он је у обраћању јавности навео да не негира нити релативизује пресуђени злочин геноцида у Сребреници и да на то немам право.
Обраћање Лепосавића, које су пренеле „Вијести“, преносимо у целости:
„Поштовани грађани,
Обраћам вам се поводом Предлога за разрешење са функције министра правде, људских и мањинских права који је Председник Владе упутио Скупштини Црне Горе 6. априла 2021. године.
У најави ове одлуке, као и у њеном образложењу, налази се само једна тачна тврдња, а то је да је председник Владе свим члановима пружио слободу у раду. Искрено сам уважавао тај став као посебну демократску вредност и према њему се односио са пуном моралном и професионалном одговорношћу, поступајући у корист Владе и грађана који су је преко својих посланика изабрали.
Непријатно сам изненађен сада изнетом тврдњом да је моје јавно деловање наводно ‘од почетка у великој мери одступало од званичних ставова Владе и Споразума који су 8. септембра 2020. године потписали лидери коалиција парламентарне већине’. Једна од обавеза преузетих овим Споразумом гласи на ‘одговорно спровођење свих међународних обавеза’. Ово подразумева и обавезу свих чланова Владе Црне Горе да не забораве да нас нису изабрали страни савезници, већ грађани посредством својих посланика.
Јасно сам казао да не негирам нити релативизујем пресуђени злочин геноцида у Сребреници и да на то немам право. Посланичко питање је гласило да ли бих ја признао злочин геноцида. То питање је део уобичајене, монструозне политике ДПС-а којом се изазива раздор и међусобно завађање. Био сам свестан да ово посланичко питање није било постављено из добре намере нити да би допринело поштовању међународних обавеза и оздрављењу друштва.
Постављено је да би се сурово манипулисало трагичним осећањима свих грађана који имају исту националну припадност као и ја. Ово питање се увек поставља само министрима и јавним функционерима који су Срби, зато што они који га постављају посебно рачунају на чињеницу да су небројене жртве српског народа остале без сатисфакције и задовољења правде. Управо овај осећај неправде константно изазива сукобе на свим нивоима друштва и спречава истинско помирење. Знајући то, сматрао сам да је неморално и нестручно да на ово питање одговорим неодређено. Одговор на ово питање сам дао и као човек и као члан Владе.
На исти начин сам изрекао и свој став о Хашком трибуналу. Уважавам обавезност одлука тог суда, али задржавам право да изнесем критички став о његовом раду, као што се то уобичајено чини у јавном говору у свим европским и цивилизованим земљама. Изношењем критичког става, не намеравам да поништим важност одлука овог суда. Моја намера је да освестим јавни дијалог како би се препознала и уважила патња осталих жртава грађанског рата, а са циљем да се, коначно, са транзиционе правде пређе на истинско помирење. Сматрам да разлог због којег сам изрекао критику о раду Хашког суда не заслужује да буде прећутан нити да сам том критиком угрозио углед земље.
Изнео сам јасан став и стручно утемељен коментар о ономе што су други спремни да напусте и при најмањој претњи остављајући друштву да се вечито носи са манипулацијама, наметањем кривице и непријатељством.
Зато немам право да поднесем оставку, иако сам увек спреман, као што сам то већ учинио, да се извиним свакоме кога су моје речи повредиле.
Уосталом, непосредно након седнице Скупштине, добио сам честитке за искрен, умерен и стручан одговор на злонамерно посланичко питање. Ове честитке сам добио од чланова Владе, али и од чланова све три коалиције парламентарне већине. Након тога, када се захуктала медијска хајка против мене, моје колеге и пријатељи су утихнули и почели да мењају ставове, један по један. Не осуђујем их, јер сам најбоље сведочим колико је медијски притисак тежак. Надам се, међутим, да ће и они разумети мене што нећу и не могу да дам оставку у дивљем галопу мењања ставова и ситуационог морала.
Стога, оцена председника Владе да ‘министар игра на питању које се допада одређеном делу јавности’ није тачна, а није ни примерена. Министар не игра, већ је заложио своје име, професионални углед, па и сам живот за оно у шта верује и што схвата да је његова дужност као јавног функционера. Супротставио сам се ДПС злу истином, желећи да се прекине њихова манипулација.
Остали разлози за моје нагло разрешење се односе на мој коментар о закону о амнестији и на мој рад на тужилачким законима. По речима председника Владе, ‘они су ми прогледали кроз прсте’. Будући да нисам учинио ништа незаконито, нема потребе да ми било ко гледа кроз прсте. Наиме, прокоментарисао сам поступак суђења за случај ‘државни удар’ у складу са европским стандардима о независности судства. Ово је потврђено и одбацивањем кривичне пријаве која је овим поводом поднета против мене, иако не бих променио став о спорном судском поступку ни у случају да је тужилаштво одлучило другачије.
Оптужен сам и за то да сам ‘довео до свађе са међународном заједницом’ својим радом на тужилачким законима. Шефови посланичких клубова позвали су ме касно у ноћ, без претходне најаве, да ме упознају за предлогом измена тужилачких закона. Рекао сам им што и председнику Владе исте те ноћи — да је њихова идеја добра, али да је рок за усвајање сувише кратак и да влада тек треба да припреми мишљење. Након међусобних консултација, шефови посланичких клубова су се сагласили да пролонгирају рок за усвајање ових закона. Од тада, Министарство правде, људских и мањинских права је интензивно радило на предлогу ‘амандмана’ и спровођењу захтевних консултација са Венецијанском комисијом, како би се постигло решење којим ће сви бити задовољни. Представници међународне заједнице који су учествовали у овом послу су ми на томе посебно захвалили. Управо су предлози које је Министарство правде, људских и мањинских права усагласило са Венецијанском комисијом, јуче проглашени од стране потпредседника Владе прихватљивим решењем.
Разлози који су наведени за моје разрешење игноришу резултате које је постигло Министарство правде, људских и мањинских права. Претходно сам, са својим најближим сарадницима, уложио надљудске напоре да се спроведу интензивне консултације са верским заједницама и посланичким клубовима, како би се, на захтев грађана, у најкраћем року усвојио Закон о слободи вероисповести, као и да исти буде уредно и без опструкција објављен у Службеном листу, јер је само тако могао да ступи на снагу.
На исти начин сам приступио обавези припреме Темељног уговора са Српском православном црквом. Иако је нацрт тог Уговора био припремљен много раније, он није био у потпуности усаглашен. Председник Владе је био упознат са чињеницом да је постојала опасност да тај Уговор не буде склопљен у скорије време, имајући у виду бројне политичке факторе, могуће злоупотребе и чињеницу да спор око чак и једне једине речи може да спречи закључење таквог споразума.
Посао усаглашавања текста споразума сам успешно обавио, чиме је председнику Владе омогућено да закључи Темељни уговор са другом страном кад год то уговорне стране пожеле — без бојазни да тај споразум, као и нови Закон о слободи вероисповести, икада може бити правно оспорен. Председник Владе је учинио преседан и јавно предложио да министар правде, људских и мањинских директно учествује у припреми закона који су иначе у искључивој надлежности других ресора, као што је закон о поријеклу имовине у надлежности Министарства финансија, а закон о држављанству у надлежности Министарства унутрашњих послова. То сугерише да мој рад у законодавним стварима није био баш тако незадовољавајући.
Захвалан сам на прилици коју сам добио 4. децембра 2020. године да у својству министра правде, људских и мањинских права служим грађанима и предводим реформе у циљу успостављања владавине права и елиминисања система корупције и криминала који је владао 30 година. Наставићу да вршим ту дужност докле год ми Скупштина Црне Горе даје то поверење“.
Прочитајте још:
