Декретом италијанског министра културе од 6. априла, престала је да важи филмска цензура која је имала стогодишњу традицију и појавила се говото истовремено када и први филмови за публику, 1914. године.
Италија 2021. укинула цензуру, Србија средином осамдесетих
Филмски критичар Божидар Зечевић каже за Спутњик да га је ова вест изненадила јер је мислио да је Италија одавно укинула све облике цензуре и подсећа да је цензура на филму у Србији укинута још средином осамдесетих година.
Зечевић додаје да је био члан комисије за цензуру средином осамдесетих која је послала предлог председнику владе, који је именовао њене чланове, да се самоукине. Дуго није стизао, одговор, комисија је престала да се састаје, а у одговору који је стигао тек после неколико месеци председник владе изјавио је да нема ништа против. Од тада државне цензуре ни формално код нас више није било.
Али, остао је други облик цензуре који се тицао програмских савета, полудржавних органа при произвођачима и дистрибутерима који су настојали да спроводе одлуке Комунистичке партије која их је основала, а после, кад је КП нестала, савети су настојали да спроводе неке замисли државе, додаје Зечевић.
„Међутим, то је све мање имало утицаја на саму производњу тако да нове генерације појма немају какви облици цензуре су постојали пре њих. Зато ме је зачудило да је Италија као једна држава у којој цвета сваки облик културе оставила ову институцију да функционише све до данас и драго ми је да ни те институције више нема“, истиче наш саговорник.
ЛГБТ цензура као Макартијев „лов на вештице“
Зечевић каже да се поново поново заинтересовао за тему цензуре на филму кад је прошле године америчка филмска академија почела да уводи неке облике дискриминације који се односе на „Оскара“, а реч је о правилима која прописују читав низ расно-етничко-национално-религијских ограничења.
„Америчка академија хоће да успостави неку врсту система забрана и ограничавања која се, пре свега, односе на тзв. ЛГБТ популацију и учешће мањинских сексуалних група, што је поновно увођење неког облика цензуре, што ми се не свиђа, а то чека и нас. Видећете да ће се и овде врло брзо појавити ако не забране, онда питања посвећена овом проблему. Срећом, са тим сад још немамо проблеме и ја бих волео да их и не буде“, каже Зечевић.
Према његовим речима, нова холивудска цензура политичке коректности веома је слична „лову на вештице“ сенатора Џозефа Макартија. У време хладног рата оснивање Макартијеве Комисије за антиамеричке делатности представљало је кулминацију антикомунистичке, углавном русофобне активности, која је резултирала појавом фашизма на филму, а тај „лов на вештице“ је узео је велики данак, сматра наш саговорник.
„Сад се нешто слично дешава а у новом хладном рату ће се политичка коректност развијати у све горем смеру. Не би ме изненадио тренутак у коме би се завео кодекс политичке коректности који би имао снагу закона. Тако нешто постојало је у Америци у време Макартија и трајало је десет година. Америка није прихватила никакав правилник о процењивању шта је опасно по државу а шта не и ослањала се на Закон о неамеричким делатностима који је прописивао опште тежње“, објашњава наш саговорник.
Ствари постају све горе
Зечевић додаје да му се чини да све у Америци иде ка томе да се створи још један такав закон који ће резултирати извесним правилима или правилницима о политичкој коректности на филму, у филмској дистрибуцији и на телевизији.
„Не располажем охрабрујућим сигналима у овом смислу, чини ми се да ствари постају све горе и горе“, истиче Зечевић.
Додаје да у неким земљама тзв. развијене демократије цензура уопште није укинута и као пример наводи Велику Британију, која има најстарију цензуру у филмској индустрији. Британски одбор за цензуру, који послује при министарству унутрашњих послова, даје сертификат без ког филм правно не постоји.
„Додуше, тај облик цензуре нема везе са политичким забранама, чак ни са филмовима 'порнографског садржаја', где је врло тешко је успоставити границу између еротског и порнографије. Одређени филмови стављани су под ону категорију 'забрањено за млађе од' и та врста моралне цензуре постојала је и постоји још увек, а постоји чак и код нас на телевизији“, каже Зечевић.
Цензура у Италији под палицом католичке цркве
Кад је реч о Италији у којој велики број филмских ремек-дела био цензурисан, Зечевић каже да цензура зависи од односа доминантних друштвених група и њиховог морала, а у Италији је то увек била католичка црква.
Скоро 35.000 филмова контролисала је комисија за цензуру, а од 1944. године трећина је, након резова и промена, била пуштена у биоскопске сале. Међу цензурисанима су били филмови „Последњи танго у Паризу“ Бернарда Бертолучија, „Роко и његова браћа“ Лукина Висконтија и „Долче вита“ Федерика Фелинија, остварења која се данас сматрају ремек-делима свтске кинематографије.
Утицај католичке цркве ни данас није много ослабио у Италији, јер она је дубоко уткана у друштвена поимања и морал нације, међутим, дуго се не догађа да држава и црква имају директне примедбе на филмове, поготово не да их забрањују, сматра Зечевић.
Поред тога, погледи актуелног папе на јавне ствари и филм су много либералнији него што је то случај са много нижим деловима католичке црквене хијерархије. У Италији постоји стогодишња традиција односа цркве према филмовима, али ствари су се мењале зато што је Италија отишла даље од других земаља у секуларном поимању питања морала.
„И сам Фелини се није узбуђивао због тога јер је знао да су у питању ексцесне ситуације и да је на мети појединих бискупа и конзервативних делова цркве. А чини ми се да је филмска индустрија у Италији више била под утицајем Фелинија, Висконтија и Антонионија него католичке цркве“, закључио је Зечевић.
