Шаховски турнир, СССР против „остатка света“, који је окупио највећа шаховска имена тог доба, одржан је у периоду од 29. марта до 5. априла, у препуном Дому синдиката. Била је то игра живаца и први спектакл те врсте, икада приређен. После драматичне борбе. Шаховски гиганти — Спаски и Ларсен, Фишер и Петросјан, Ботвиник и Матуловић, Гелер и Глигорић, Тајманов и Уљман, Ивков и Керес и други велемајстори, победили су с минималном разликом 20,5: 19,5.
Шах је и у царској Русији и у Совјетском савезу био веома популаран — играли су га и цареви и комунистички лидери, али у совјетско доба — у јеку Хладног рата — претвара се у право геополитичко и идеолошко оружје.
Права шаховска грозница почела је да захвата земљу одмах после бољшевичке револуције. До тада шах је био забава за цареве и племство. Играли су га Иван Грозни, Петар Први, Катарина Друга, па и остали чланови царске породице, али и руска интелигенција. У том спорту су уживали и Лав Толстој, Александар Пушкин, Иван Тургењев и други руски песници и писци.
Комунисти су дали шах народу
Ипак, комунисти су одлучили да шах дају народу. У моду га је увео Владимир Лењин. Постоји и чувена фотографија на којој Лењин дели мегдан са дугогодишњим политичким противником Александром Богдановим, док су били у посети Максиму Горком. Кажу да је и Горки волео шах, а играо га је и „отац нације“ Јосиф Стаљин.
„Шах масамаˮ је постао совјетска парола и њега су играли сви и свуда. Ако је 1914. године Руски шаховски савез бројао само хиљаду играча, онда је 25 година касније, 1939, у земљи Совјета било милион професионалних шахиста.
Популарност шаха је била толика да су шахисти постали први совјетски спортисти којима је Стаљин средином тридесетих година прошлог века дозволио да учествују на међународним турнирима у иностранству.
После Другог светског рата, популарност масовног играња шаха само је расла, а важан разлог за то била је прва светска титула у историји Совјетског савеза коју је 1948. године освојио велемајстор Михаил Ботвиник. Са њим је започела ера доминације совјетског шаха, а током следећих пола века само је Американац Боби Фишер успео да уграби шампионску круну на пар година када је у мечу, названом „шаховски дуел века“, 1972. године, савладао Бориса Спаског и тако прекинуо вишедеценијску доминацију совјетских шахиста.
Кажу да је тај дуел био много више од игре за титулу. Био је то сукоб Истока и Запада, социјализма и капитализма и део Хладног рата, који је проникао у спорт. На том мечу совјетског шахисту пратио је ФСБ-а, а породицу америчког — ФБИ због сумње да његова мајка има контакте са совјетском обавештајном службом.
Три године касније совјетски шахиста Анатолиј Карпов је први пут постао светски шампион и то без борбе и игре, пошто је Фишер одбио да брани титулу, јер Међународна шаховска федерација није пристала на бројне захтеве које је он поставио. Тако је титула шампиона света враћена у Совјетски савез, а потом је осамдесетих уследила и ера ривалства између два совјетска велемајстора и светска шампиона Анатолија Карпова и Гарија Каспарова.
Спорт везан за Хладни рат
Врхунац интересовања за шах у Совјетском савезу управо је наступио у време Хладног рата. У јеку напетих политичких односа између две велесиле, Совјетског Савеза и САД, шах је био више од игре. То је, пре свега, интелектуална игра, која изискује познавање стратегије, оштроумност, надмудривање, хладнокрвност, предвиђање противникових потеза и коначно — матирање. Било је то питање моћи или боље речено, надмоћи.
Шах је коришћен у циљу јачања међународног ауторитета земље, а власти су искористиле све победе совјетских шахиста да покажу свету снагу њихове идеологије и супериорност интелекта совјетског народа над капиталистима.
Совјетски шахисти су постале звезде попут Јурија Гагарина и других космонаута или примабалерина Бољшој театра. Славила их је цела земља.
На шаховским турнирима, као и на клизалиштима, људи су се упознавали, заљубљивали, стварали породице.
Шах је био омиљена игра готово у свакој совјетској породици. Играли су га и млади и стари. Шаховске секције су отваране у школама и домовима пионира, па чак и на факултетима. Штампали су се специјализовани часописи и књиге. Чак је и чувени Боби Фишер научио руски језик како би могао да чита професионалну совјетску литературу о шаху.
Шах се играо свуда — испред зграда, у парковима, чак и на плажама.
Интересовање за ту игру, која је била симбол блоковске ере, почело је да јењава заједно са распадом земље, али последњих година се поново ради на популаризацији тог спорта у Русији.
Када је пре неколико година портпарол руског председника Дмитриј Песков упитан да ли Владимир Путин игра шах, одговорио је потврдно, истичући да игра и онај далеко сложенији — геополитички.
