Подсетивши да нас је невероватно велики број музичара напустио псоледњих недеља, Марковић не крије тугу што им се данас придружио и један од најпопуларнијих, рокер који је незаборавним мелодија обогатио велике филмове, позоришне представе, телевизијске серије
„Данас је отишао и Зоран Симјановић, уметник који је иза себе оставио импозантан опус, једнако оригиналан и популаран и то у различитим сферама музике“, каже Марковић.
Он подсећа да су после младалачких дана које је популарни Симке провео у групама „Силуете“ и „Елипсе“, уследиле зреле године у којима је компоновао музику за невероватно велики број филмова.
„Међу тим филмовима је значајан број оних који су најбоља остварена великих редитеља попут Емира Кустурице, Горана Паскаљевића, Горана Марковића, Бранка Балетића, Срђана Карановића... Многе култне телевизијске серије остаће упамћене и по печату који су им дале Симкетове ноте, Једна од таквих свакако је 'Грлом у јагоде'“, подсећа Владимир Марковић.
Сећајући се сарадње са Симјановићем, он истиче да је она увек била остваривана уз непосредност, пријатељство и велико обострано уважавање.
„Са Симкетом сам сарађивао на многим његовим пројектима. Увек је то била обострано уважавана сарадња, лако и високо професионално остварена. Док сам био на месту директора ПГП РТС издали смо троструки албум његове филмске музике. Било је то једно од капиталних издања те куће“.
Осим што је био један од најплодотворнијих композитора на нашим просторима, Зоран Симјановић био је и један од најпрепознатљивијих. Његове песме, попут „Танга смрти“ или „Хаљинице маркизет“ из филма „Балкан експрес“ остале су да се певају и данас. Својевремено је открио да је те шлагере смишљао по сопственом осећају на текст Марине Туцаковић, и да избор Томе Здравковића сматра пуним поготком. Да је целокупна музика за тај филм била „пун погодак“ потврдио је и жири Филмског фестивала у Пули који га је овенчао Златном ареном.
У последњем разговору за Спутњик, Зоран Симјановић се сетио фествала у Монте Карлу на ком је победио – Енија Мориконеа.
„Нисам имао прилику да га упознам, али сам имао задовољство да 2003. године, у Монте Карлу, учествујем с њим у конкуренцији за награду за најбољу филмску музику и да га победим“, рекао нам је тада Симјановић на свој непосредан осмехнути начин.
А са њим смо и разговарали поводом вести о смрти великог италијанског композитора. Оно што је тада рекао за Мориконеа, односило се на све, па и на њега:
„Ако направиш музику која ће да живи пет, петнаест, педесет година, онда то вреди, ако се после годину или две заборави, онда значи да то није ваљало. Једино је време показатељ квалитета.“
После Зорана Симјановића остају ноте у које је обукао све оне незаборавне ликове из „Петријиног венца“, „Маратонаца“, Сабирног центра“, „Националне класе“, „Оца на службеном путу“, „Доли бел“, дајући им додатну боју и мирис.
У дану његовог одласка сасвим је јасно да је остала његова музика која је, одавно прошла вишедеценијску пробу времена.
