Овим речима лингвиста и члан Одбора за стандардизацију језика Александар Милановић коментарише мотиве због којих се Одбор недавно обратио јавности и највишим представницима државе.
Чланови овог научно-стручног тела САНУ у недавном јавном обраћању скрећу пажњу на, како су истакли, ново насиље над језиком до којег долази подвођењем српскога језика под језик родне равноправности.
„Недопустиви су притисци да се у српском језику због и ради тренутне политике насилно мења однос према тзв. родно сензитивној лексици“, каже се у саопштењу Одбора.
Политичко насиље над српским језиком
Уз констатацију да српски језик није нити може бити језик родне неравноправности, па самим тим ни дискриминације особа женског пола, Одбор за стандардизацију закључује да је свака интервенција у језику са становишта било које идеологије која није у складу с науком о српском језику —недопустива.
На питање може ли се језик заштитити од уплива идеологије и политике, и да ли има места говорити о његовој угрожености, доктор лингвистичких наука, професор Милош Ковачевић каже.
„Не да је угрожен, језик нам никад није био угроженији!“
„Језичка политика треба да прати језичке законитости, а ова сада политика која се тиче три нова закона — о дискриминацији, равноправности полова, о родној равноправности — ствара утисак као да смо у неком другом времену, као да припадамо неком другом народу, као да смо заборавили шта је језичка политика код Срба и да је она либерална“, објашњава професор Ковачевић и додаје:
„Мислим да ни Хрвати, без обзира колико су пуристи у односу на језик и колико желе да кују нове речи — не би их толико сковали колико су наши назови нови лингвисти, односно политички лингвисти покушали да учине, у намери да утичу и промене структуру српскога језика“.
Ковачевић готово као парадокс истиче чињеницу да се за разлику од сва три нова закона који треба да се усвоје најкасније за два месеца, закон о ћирилици не усваја већ три деценије.
„Закон који је највећи закон и који сведочи о дискриминацији унутар самога језика, закон о ћирилици, не усваја се већ пуне три деценије. То је дискриминација унутар српскога бића, а ово друго што се сматра дискриминацијом је нешто што је наметнуто са стране“.
„Модеран“ српски језик
Потврда да је реч о насиљу над језиком за Ковачевића је видљива већ увидом у речник нових речи којима се одређује род.
„Одбор за стандардизацију је морао реаговати, јер само кад погледате речник видећете да је то на неки начин насиље над структуром српскога језика. То није само промена нечега што се зове језичко осећање, него и промена језичке законитости. Ако то усвојимо као нешто што је модерни пут Србије, односно као модерни српски језик, онда треба рећи да укидамо српски језик који је до данас важио“, сматра професор Ковачевић.
Професор Александар Милановић подсећа да би се при доношењу оваквих закона морала консултовати језичка струка која прописује језичку норму (поштујући лингвистичке законе), и да би се на тај начин могао избећи језички инжењеринг.
„Ово што се тренутно покушава спровести у Србији не само да не одобрава Одбор за стандардизацију језика или САНУ, већ то не одобрава ниједан од водећи српских научника у области творбе речи. Професор Божа Ћорић, сасвим сигурно најкомпетентнији стручњак за ову област, еуфемистички речено није одушевљен овом идејом поводом које је написао много текстова о томе да се ово мора на неки начин језички контролисати“.
Чекајући закон о службеној употреби језика и писма
Наши саговорници напомињу да је српски језик саморегулаторан и да је он тему језичке родне равноправности — већ сам решио.
„Све оно за чиме је постојала потреба — постоји у нашем језику“, каже професор Милановић.
„Овде сада имамо идеолошко насиље над свим говорницима српскога језика јер нам се намеће шта ми морамо рећи, угрожена је моја слобода изражавања, могућност мог избора да кажем да ли сте ви новинар или новинарка, а да се при томе нико не осети угрожено. Полазим од тога да ја имам слободу избора да вас именујем и не желим да ми некакав закон нареди како морам да говорим. Такве законе нигде у Европи немате, али зато у Европи имате оне законе које ми нећемо да донесемо ево већ 30 година, а то је закон о службеној употреби језика и писма. Дакле, потпуно је наглавачке постављена та законодавна ситуација да централни закон немамо и очигледно не желимо да га донесемо. У Србији још важи закон о службеној употреби језика и писма из 1991, односно из државе која не постоји већ 30 година, а са друге стране желимо увести неке потпуно периферне законе из области других дисциплина који задиру у лингвистику, на начин који је потпуно неприродан“, закључује Александар Милановић.
