Уставни суд Србије усвојио је 4. марта ове године уставну жалбу жене жртве трговине људима, која је у време извршења тог дела била малолетна. Суд је том приликом донео одлуку да су жртви повређена права на забрану трговине људима и суђење у разумном року, оба зајамчена Уставом.
Према мишљењу Уставног суда, у овом случају Више јавно тужилаштво у Београду и Виши суд у Београду нису испунили своје обавезе у процесу у односу на забрану свих облика трговине људима, тј. нису успели да спроведу делотворан и правичан поступак, који би као резултат имао доношење релевантне судске пресуде.
Победа за жртве трговине људима
Уставни суд је у поменутом случају констатовао да је трговина људима модеран вид ропства и да је супротна принципу хуманости, да вређа људско достојанство и фундаменталне вредности на којима почива цивилизовано демократско друштво.
Из НВО „Астра“ која је посвећена искорењивању трговине људима, а чија је поменута жртва клијент, истичу значај ове одлуке који се огледа у томе да трговина људима не може да се сведе само на кривичноправни аспект, већ да она има и уставноправни карактер с циљем заштите жртава трговине људима.
„Значај је вишеструк, јер је ово преседан. Битан је из два аспекта. Прво из перспективе жртава које су доживеле сличан третман у оквиру судских поступака, да могу да подносе жалбе и да сада имају конкретан пример на који могу да се позову, а такође да могу да се надају да ће њихове жалбе бити усвојене. Друга ствар је да је ово добар пример доносиоцима одлука у судовима да доследно треба да спроводе Закон, не само у складу с законским оквиром који је прописан за дело трговине људима, већ и у складу са законским оквиром који гарантује права жртвама трговине људима“, истиче менаџерка за комуникације НВО „Астра“ Христина Пискулидис.
Суд је истакао да у поменутом случају ниједан новчани износ не може да компензује повреде људских права које је жртва претрпела, али је ипак утврдио накнаду нематеријалне штете у износу од 5.800 евра, из касе Министарства правде.
Пропусти у процесу
Приликом доношења одлуке, суд је имао у виду одредбе Устава и прописа Србије, међународних уговора, ставове и праксу Европског суда за људска права, као и ставове међународних надзорних тела.
Уставни суд је утврдио да током поступка жртви није пружена ниједна мера заштите и помоћи, да вођење поступка није било прилагођено налазу судског вештака у ком је констатовано стање трауматизованости жртве, да није одговорено за захтев за добијање статуса посебно осетљивог сведока нити на захтев у односу на метод испитивања жртве као сведока, што је довело до секундарне виктимизације оштећене.
Због свега тога, Уставни суд је констатовао да су обавезе државе према жртви трговине људима – повређене.
Такође, Уставни суд је утврдио и да је током поступка повређен смисао механизма опортунитета, као и да је дошло до погрешне примене процесних правила, те је закључио да за кривично дело трговина људима поступак мора да се води темељним разматрањем свих конститутивних елемената и расположивих доказа до доношења одлуке суда.
„Видимо да је дошло до преиначења дела трговине људима у лакше кривично дело посредовања у вршењу проституције, а то, просто, није могуће, нити је по Закону, с обзиром на то да посредовање у вршењу проституције подразумева пристанак жртве, а пошто се ради о малолетној особи тај пристанак је неважећи. Особа која је млађа од 18 година не може да донесе такву одлуку и увек је у питању принуда или присила. Олакшице које је починилац на овај начин добио извршене су на уштрб права жртве“, предочава Христина Пискулидис.
Преквалификација – само један од проблема
Преквалификација тежег кривичног дела трговине људима, за које је запрећена казна од три до 12 година затвора, у лакше кривично дело посредовање у вршењу проституције, за које казна износи од неколико месеци до три године робије, само је један од главних пропуста у судкој пракси у случајевима трговине људима:
„’Астра‘ се већ 11 година бави анализом судске праксе за кривично дело трговине људима и слична кривична дела. До сада су само три жртве трговине успеле да у парничном поступку добију право на обештећење, односно накнаду, а само је у једном случају она била исплаћена. Постоји још један проблем који се тиче компензације. Ми се трудимо и заговарамо, а и наш Закон нам то дозвољава, да се имовинско-правни захтеви решавају у оквиру кривичног поступка, односно док жртва још увек има третман жртве. У већини случајева, она се упућује на парнични поступак, тј. она треба да буде та која ће да покрене тужбу, чиме уместо жртве постаје тужилац. Ако се судски поступак не реши у њену корист, а судски поступци су скупи, она је та која сноси трошкове читавог процеса. Што се тиче права на приватност, с обзиром на то да је у судским процесима везаним за кривично дело трговина људима велики број малолетних лица, у само малом броју случајева они имају могућност да добију статус посебно осетљивог сведока и на тај начин буду заштићени од директног сучељавања с починиоцем током судског процеса“, напомиње Христина Пискулидис.
Према подацима Центра за заштиту жртава трговине људима из 2020. године, у Србији је званично идентификовано 57 жртава трговине људима, од којих 60 одсто чине жене. Међу њима је и 24 деце, 15 девојчица и девет дечака, који су уједно и жртве сексуалне експлоатације и принуда на прошњу и вршење кривичних дела. Скоро све жртве су српског порекла.
Прочитајте још:
