„Прва блокада, која је пратила линију разграничења бошњачких и српских снага, утицала је на све становнике Сарајева. Друга, непробојнија блокада, коју су поставиле бошњачке снаге, била је усмерена искључиво на грађане Сарајева српске националности“, наводи се у опширном извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године, који је од данас комплетан доступан јавности на сајту те комисије.
СДА планирала кампању терора против Срба
„Готово сву хуманитарну помоћ која је стизала кроз аеродром, тунел и конвоје на путевима контролисала је бошњачка влада и владајућа странка СДА. Проблем није био толико у количини хуманитарне помоћи колико у дискриминацији приликом расподеле ове помоћи, која је била на штету српског становништва Сарајева. УНХЦР је одговорност „управљања“ хуманитарном помоћи пребацио на бошњачке министре. УНХЦР је, „де факто“, био добављач за муслимански део Сарајева, тачније за бошњачку војску у њеним ратним напорима. Из ових разлога чини се непримереним називати Сарајево „опкољеним“ градом“, пише у извештају на 1.250 страна.
Комисија којом председава Рафаел Израели тврди да је СДА на највишем државном нивоу планирала кампању терора против Срба, а њу је спровео удружени злочиначки подухват који је обухватио све бошњачке државне институције.
„СДА је регрутовала и наоружала кључне актере ове кампање терора крајем 1991. године. Биле су то познате личности из света сарајевског организованог криминала, као и осуђеници, силоватељи и наркомани, који су често пуштани из затвора захваљујући амнестији коју је доделио Алија Изетбеговић. Они су изградили групе које су бројале хиљаде криминалаца у Сарајеву. Између 1992. и 1995. године на хиљаде Срба затворено је без јасног повода, а затвореници су претрпели најтеже насиље у затвору, искључиво због своје националности. Један од специфичних аспеката ове кампање терора било је стварање огромне мреже приватних затвора у којима су почињена најгора злодела (мучења и групна силовања). Успостављен је списак од 211 логора и места заточења за Србе. У Сарајеву је убијено скоро 3.000 српских цивила, а готово 1.700 је тешко рањено. Већина (две трећине) мртвих и рањених није била у вези с ратним дејствима, већ са злочиначким делима“, утврдила је комисија коју је формирала Влада Републике Српске.
Шта је главни доказ за агресију
Према њиховим наводима, Међународни суд правде пресудио је да нема доказа о геноциду над босанским Муслиманима почињеним на целој територији Босне и Херцеговине.
„Дефинитивно је разорен бошњачки националистички мит о планираном српском геноциду над босанским Муслиманима. Непосредни casus belli за рат у БиХ био је референдум за независност 1992. године, који је занемарио изричиту вољу Срба Босне и Херцеговине да остану у Југославији, земљи у којој су живели од 1918. Рат у Босни и Херцеговини био је у суштини грађански и етнички рат међу њена три народа – босанским Муслиманима, босанским Србима и босанским Хрватима, у којем су се Срби Босне и Херцеговине борили да спрече оно што су они сматрали геноцидом 1941. године, као и за њихова људска и грађанска права као конститутивног народа. У том смислу, рат Републике Српске био је одбрамбени рат“, пише у извештају Међународне комисије.
Комисија тврди да је нова међународно призната држава РБиХ извршила напад агресије на СФРЈ нападом на њену војску – ЈНА, у смислу члана 3. (д) Дефиниције агресије на основу Резолуције 3314 Уједињених нација.
„Главни доказ за ову агресију је „Директива за заштиту суверенитета и независности Републике Босне и Херцеговине, строго поверљива №02/2-1“ од 12. априла 1992. године. Директива је СДС, легитимну политичку странку српског народа са 72 места у парламенту РБиХ, означила као „непријатеља“ и усмерила трупе АРБиХ на терен да нападну ЈНА и српске аутономне регионе са српским становништвом. Војно и политички, „Директива“ није била ништа друго до објава рата СФРЈ и њеној савезној институцији ЈНА, као и српском народу Босне и Херцеговине. Сарајево је било главно географско и оперативно подручје борбених операција и АРБиХ и ВРС. ВРС није имала намеру заузети и окупирати читав главни град Сарајево, будући да се то није слагало са стратегијом РС о територијалном и уставном уређењу БиХ на основу пописа становништва 1991. године“, наводи се у извештају.
Антисрпска пропаганда
Према овим наводима, ВРС је изабрала стратегију блокаде Сарајева како би приморала владу РБиХ да прихвати њихове услове мира, по којима се очекивало да Република Српска добије територијалну, политичку и културну аутономију.
„Стратегија владе РБиХ била је да ускрати Србима Босне и Херцеговине било какву политичку и културну аутономију и да сачува Босну и Херцеговину као унитарну државу. На сваки покушај разумне аутономије и уставног преуређења СДА је гледала као на „етничку поделу“. Ова стратегија је била себичне и ретроградне природе и супротставила се жељама знатног дела становништва. АРБиХ је желела да сачува цело Сарајево под својом контролом за низ стратешких политичких и војних циљева, од којих је не мање важно пројектовање Сарајева као симбола унитарне БиХ. У наредној борби ВРС је успела да задржи под контролом значајан део Сарајева“, написала је Међународна комисија.
Окрутност рата неминовно је резултирала бројним злочинима почињеним на обе стране линије сукоба. Међутим, Комисија тврди да је стратегија СДА била усмерена на то да истера српску заједницу из Сарајева.
„СДА је помагала и подржавала злочине над српским становништвом Сарајева, које су бројне криминалне банде и редовне јединице АРБиХ починиле најмање до октобра 1993. Они укључују самовољна хапшења, заточења у концентрационе логоре, мучења, силовања и убиства. У комбинацији са систематском антисрпском пропагандом и етничким притиском, ови злочини представљали су систематску кампању етничког чишћења, која је кулминирала егзодусом Срба из Сарајева после Дејтонског мировног споразума. Ова кампања имала је грозан данак за српску заједницу у Сарајеву. Као резултат циљане кампање терора и застрашивања, јака предратна српска заједница у Сарајеву практично је престала да постоји“, пише у извештају.
Пријављено око 800 несталих Срба
Према подацима које је прикупила Комисија, пријављено је око 800 несталих Срба са подручја града Сарајева, које је било под контролом СДА.
„До данас још увек није пронађено 260 Срба. Број несталих Срба је вероватно и већи јер су убијене читаве породице, а да они који су преживели нису могли да пријаве нестанке, те ове нестале особе нису ни идентификоване ни пребројане“, пише, између осталог, у извештају који је доступан на српском и енглеском језику.
Прочитајте још:
