Тек што смо одахнули сазнавши да је Америка одлучила да не шаље своје ратне бродове у Црно море, и закључили да се после Бајденовог позива Путину, кога је такорећи јуче називао убицом, ситуација лагано смирује, уследио је хладан туш из Вашингтона. Амерички председник је потписао још један пакет санкција Русији.
У дужем тексту се набрајају сви греси за које, по мишљењу америчке администрације, Русија мора „да плати“ – од традиционалног мешања у све могуће изборе у САД, до претпоставки да је организовала нападе Талибана на америчку војску у Авганистану.
И све то зачињено злим руским хакерима и уопште глобалном руском претњом интересима САД и њихових савезника. Зато се, поред увођења санкција за 16 организација и исто толико људи, протерује и 10 дипломата, додатно забрањује и директна трговина руским државним папирима које издаје Централна банка, Министарство финансија или Фонд националног благостања.
Шизофрено као и идеја да се с неким разговара о миру а истовремено му се прети ратом.
Шизофрено зато што се Русија оптужује за сајбер нападе на америчке институције, а са друштвених мрежа се или скидају, или успоравају руски налози.
Забрањује се директна куповина руских државних облигација, али се оне могу куповати „из друге руке“.
Од Русије се тражи да повуче војску са своје територије, а америчка и НАТО армија се распоређује по туђим територијама, на граници с Русијом.
И као шлаг на торту, само неколико сати након што је одмерио „казну“, Бајден се обраћа јавности позивајући Русију на деескалацију односа. Додуше, остављајући себи могућност да настави са кажњавањем – могли смо да вас казнимо јаче, али смо добри, па нећемо. Тако отприлике, гласи његова порука. А Руси би требало да задрхте у очекивању новог „пакета“ из САД.
Шизофренија или велика игра?
Последњи пут се овко разговарало током Хладног рата, али тада су се бар знала правила. Данас изгледа као да се одлуке доносе зависно од тренутног расположења. И није јасно – чијег. Америка губи лидерско место у свету и просто није у стању да се носи с тим, не разуме шта се дешава, не контролише ситуацију, не уме да се понаша.
Пример за то је и састанак с Кинеским представником на Аљасци, који је изгледало је, био позван како би се разговарало о регулисању проблема насталих у последњих неколико година. Уместо тога, Блинкен му је очитао буквицу и запретио казном
Оштар одговор који је добио, требало је да отрезни Сједињене државе.
А није. Бајден, очигледно, мисли да оштре речи и санкције помажу поправљању односа. И убеђен је да је његов приступ прагматичан. Ако је тако некад и било, прагматизам се одавно изгубио.
Штап и шаргарепа. Лева рука, не зна шта ради десна. Или, ипак, зна? Да ли је у питању шизофренија, или велика игра? Једно не противуречи другом. Позив на састанак не служи за побољшање односа него за управљање ситуацијом. Разговор служи да се контролише непријатељ, одржава дијалог, не допусти ескалација, и да се натера противник да игра по његовим правилима.
Неки други противник. Путин сигурно не. Он неће прихватити да се с њим разговара с позиција силе. А да ли ће прихватити да после свега, разговара уопште, остаје да се види. Можда ће му разговор са кинеским колегом више пријати. Хоће ли и Бајдену?
Опширније о овој теми погледајте и у видеу:
