Изузетна појава на нашој књижевној и јавној сцени, Брана је за све био неко ко се не заборавља, подсећа Чотрић. Духовит и оштар, како само може неко са душом полемичара и песника за децу, увек присан са читаоцем својих текстова ког је називао „синовац“, због чега је дуго важио за најпознатијег „стрица“ међу српским перима.
„Његове поруке су увек биле мудре, двосмислене, оштре, искрене, а то су људи ценили. Брана је био ерудита, знао је много о историји и то је преносио у садашњост. Није се либио да каже попу поп а бобу боб, без обзира колико би тај неко ком се обраћа био високо позициониран, опасан, осветољубив. Људи су то волели, можда и зато што сами нису смели да се тако поставе, па је Брана можда био и супституција за неке њихове страхове. Петар Пајић је добро приметио да је све што је Брана написао али и оно што је рекао - литература. Да је у оно време била развијенија техника и да је неко снимао оно што је он говорио, данас бисмо имали изванредне и песме, и афоризме, и драме. Зато што је све то била – књижевност“, објашњава Чотрић.
„Јеж“ у гостима код „Крокодила“
Он додаје да је Црнчевић у свему што је радио, у различитим књижевним жанровима, достигао врх. Као сатиричар, иако аутор само једне књиге, освојио је Европу: Западну у којој је захваљујући немачком издању постао врло читан и цитиран, а убрзо и Источну где му је афоризме објављивао московски сатирични лист „Крокодил“ са тиражом од преко пет милиона примерака.
„Као уредник „Јежа“ Брана је 1964. године био гост „Крокодила“, пошто су, како је говорио, те две животиње лепо сарађивале. Приређено му је било и изненађење – једна његова прича била је преточена у кратак филм. Али, није то било оно што је издвајао као најлепшу епизоду са тог гостовања. За њега је највредније било то што га је његов преводилац Јана Кунина, после званичне промоције позвала у свој дом и ту, пред неколико пријатеља извадила своју тајно вођену књигу, самиздат, у којој је било и 14 Браниних афоризама преведених на руски. Био је изненађен, јер је схватио да су били прошверцовани. Говорио је да је то за њега значило више него званично објављена књига, јер се придружио кругу завереника, упознао другачију Русију, антикомунистичку, православну која је у андерграунду промишљала књижевна и политичка питања“, каже Александар Чотрић.
Порука Загребу: Једном сте ме протерали, нећете опет
Колико је Брана Црнчевић био значајан за српску сатиру сведочи то што је утицао на целу генерацију наших афористичара. Аутор чувене књиге „Пиши као што ћутиш“, писао је без длаке на језику у време када је то било изузетно опасно и због тога имао великих проблема. „Пиши као што ћутиш“ је повучена из продаје, његове емисије попут дечје „Операције 30 слова“ скидане су са програма, позоришна представа „Кафаница, лудница, судница“ са репрертоара.
„Брана је био чак и затваран. Када је после неког неформалног разговора у једном загребачком ресторану 1964, рекавши нешто због чега су га пријавили, стигла полиција, рекао им је: “Ви ми не можете ништа, ја имам имунитет као страни држављанин, долазим из Србије. Једном сте ме протерали 1941, па нећете и 1964“. То је добило озбиљне политичке размере и он је завршио у затвору“, подсећа Чотрић.
Да је протекла деценија без Бране Црнчевића уједно и довољан проток времена да се сагледа значај једног писца уврен је и наш саговорник који тврди да је Брана, с обзиром на то колико је цитиран – и даље жив.
Култ личности је половина култа дволичности
„По томе колико се често присећамо свега што је говорио може се рећи да нам не недостаје, јер као да је жив. Готово да нема никога ко је од њега ангажованији, актуелнији, присутнији. Брана заиста живи кроз своју књижевност и кроз сећања савременика. Због тога мислим да не недостаје, довољно је тога оставио да данас у свакој прилици можемо да га призовемо и цитирамо, увек са питањем шта би Брана рекао на неки актуелни догађај. Зато је он и даље међу нама“.
Да Црнчевићу није недостајало храбрости најбоље потврђује то што је био један од ретких који је „у невреме“ говорио и о табуизираној личности - великом вођи револуције и послератне Југославије.
„Брана је рекао да је „култ личности половина култа дволичности“. Његово је и да „тело сваког тиранина потопљено у народ истискује онолико народа колико је тиранин тежак“. И „паметан вођа увек опрашта народу све своје грешке“. Ево, само на том микро плану јасно се види његова храброст, дрскост, провокативност, субверзивност, и то у времену када нико није смео ни у алузијама да се осврне на личност Јосипа Броза. Он је пример како се осваја слобода и није случајно речено за њега да је био - барометар слободе“, закључује Чотрић.
