„Велики сибирски пут“, како гласи историјски назив Транссибирске железнице, један од највећих инфраструктурних пројеката у историји. Железница је повезала огромне територије Русије, Европу и Азију, Исток и Запад, дала је подстицај развоју Сибира и Далеког истока и постала спасоносна за земљу у време Другог светског рата. Њена изградња је стимулисала и убрзала развој индустрије, трговине и генерално, економије. Дуж сибирске пруге рађали су се нови градови, насеља и индустријски центри, а током првих деценија постојања железнице, становништво Сибира се готово удвостручило, док је европски део Русије напустило око пет милиона људи.
Распадом Совјетског Савеза, падом гвоздене завесе и отварањем Русије ка свету Трансибирска железница је постала и својеврсна туристичка атракција, која привлачи све већи број авантуриста и љубитеља путовања.
Пре појаве железница, копненим путем од Москве до руског Далеког истока путовало се месецима, док се данас од главног града Русије до Владивостока возом стиже за само седам дана.
Изградња железнице дуге 9.288 километара, која се протеже на седам временских зона, трајала је око четврт века, од 1891. до 1916. године, а потом је дограђивана, реконструисана и модернизована. Чак 81 одсто Трансибирске железнице налази се у Азији, а тек 19 посто у европском делу Русије.
Камен темељац, недалеко од Владивостока, положио је будући цар Николај Други, син Александра Трећег, а у то доба у градњи је учествовало скоро 90 хиљада људи: најбољих руских инжењера, грађевинара, сељака, досељеника...
Готово сав посао обављао се ручно, надљуским напорима, а алати су били примитивни - ашови, лопате, секире, тестере, чекићи и ручна колица. Много зноја је проливено, а радило се без престанка и зими и лети, на температурама и до минус 50 степени Целзијусових. Упркос свим тешкоћама, постављало се и од 400 до 600 километара пруге годишње.
Пут је водио кроз тајге и мочварна подручја, преко река, језера и планина. Било је потребно уклањати стене, правити насипе, пробијати тунеле и градити мостове.
Већи део грађевинског материјала је допреман из далеких крајева, па чак и из иностранства. Према првим проценама у овај амбициозни пројекат требало је уложити 350 милиона рубаља у злату, али је та сума вишеструко премашена и достигла је цифру од чак милијарду и по рубаља.
Трансибирска железница је уписана у Гинисову књигу рекорда по неколико параметара, као што су укупна дужина пруга, број железничких станица и темпо изградње.
Железница пресеца 16 великих река и повезује 87 руских градова, од којих пет имају више од милион становника: Москва, Перм, Јекатеринбург, Омск и Новосибирск. Пролази дуж Бајкалског језера, најдубљег језера на свету и највећег резервоара слатке воде на планети и то дужином од 207 километара. Кажу да је и то најлепши трансибирске руте.
У регионима кроз које пролази железница концентрисано је 80 одсто индустријског потенцијала земље и главних природних ресурса, укључујући нафту, гас, угаљ, шуме, руде и обојене метале.
Стратешки значај Транссибирске железнице манифестовао се током ратова, а пре свега за време Другог светског рата, када су том железницом у Сибир евакуисане читаве фабрике, универзитети, научници и цивили. На фронт су отпремани храна, техника и оружје. Поред тога, ова железница доприноси и јачању одбране Далеког истока.
И данас Трансибирска железница остаје главна саобраћајна артерија земље. Овом пругом, свакодневно пролази огроман број путничких и теретних возова. Годишње се превезе и преко 100 милиона тона робе годишње, а очекује се да ће та бројка у наредним годинама бити и већа.
Ова железница је у потпуности је електрификована, али рад на модернизацији не престаје. Константно се уводе нове технологије за организовање превоза, а оно чему се тежи јесте и повећање брзине возова. Тренутно је просечна брзина 65 километара на сат.
Путовање Транссибирском железницом је сан многих туриста, али и јавних личности. О путовању од Москве до Владивостока машта и немачка канцеларка Ангела Меркел, која је више пута рекла да је то њен сан.
Улога Трансибирске железнице у модерној Русији непрестано расте. Недавни инцидент у Суецком каналу, када се контејнерски брод дужине 400 метара на путу из Кине у Ротердам насукао у том пролазу, чиме је била блокирана једна од артерија светске економије, учврстио је став међународне заједнице да је неопходно развијати железнички превоз робе из Азије у Европу, због чега руски милијардер Олег Дерипаска сматра да би модернизована Транссибирска железница могла да постане алтернатива Суецком каналу.
