Црњански који је био велики панслависта доживео је стварање земље јужнословенских народа као гарант слободе и бољег живота свих тих народа, додаје ауторка књиге „Агон и меланхолија. Живот и дело Милоша Црњанског“ за коју је добила Награду „Лаза Костић“ новосадског сајма књига.
Реч је о монографској студији на скоро 900 страница која је фокусирана првенствено на ауторов књижевни и публицистички опус, затим на анализе и тумачења студија, есеја, научних радова и књига написаних о његовом делу, али и на проучавања историјског контекста, времена и прилика у којима је Црњански живео и стварао.
Доследан себи – антикомунизам као судбина
Раичевићева за „Орбиту културе“ каже да је покушала да осветли личност Црњанског који је у нашој скорашњој историји био доведен у питање „са становишта идеолошких и моралних стандарда“.
„Црњански је био доследан себи и мислим да је његов антикомунистички ангажман био пресудан за његову судбину, тако да се и после Другог светског рата говорило о његовом наводном фашизму и нацизму везаном за часопис 'Идеје' који је уређивао 1934. и 1935. а који није имао ништа од некаквог српског национализма“, додаје она.
Црњански је интегрални Југословен и бранио је државу која је била угрожена у великој мери управо са стране комунистички настројених интелектуалаца. Покушао је да укаже да рад комуниста, као и хрватских сепаратиста, директно угрожава ту државу што се на крају показало као тачно.
Српско становиште увређеног Југословена
„После мајских избора 1935. као увређени Југословен поставља питање како неко ко је Србин може да гласа за Мачекову странку. Увређен је поступцима представника словеначког и хрватског народа и каже да је коначно време да се постави питање српског становишта, јер су сви тражили своја права верујући да су угрожени од тог, погрешно употребљаваног термина – 'великосрпски хегемонизам'. На тој линији основан је 1938. Српски културни клуб“, каже Раичевићева.
Црњански јесте био Југословен али се осећао увређеним кад је видео шта се дешава, поготово у Хрватској која је тражила и на крају и добила бановину, а после и независност, почетком Другог светског рата.
Осећајност ратника – рат против Руса као рат против свог народа
Код Милоша Црњанског биографија и библиографија су прожете тако да се дело не може разумети без познавања биографије. Као аустријски Србин одрастао је у српској енклави у Темишвару а школовао се у Бечу.
„Рођен у туђој држави, почетком Првог светског рата мобилисан је да за ту државу ратује, за мало против сопственог народа. Неки случај комедијант га је у томе спречио, био је болестан, али је 1915. отишао на галицијски фронт да ратује против Руса, што је за њега било подједнако страшно, јер је био велики русофил, панслависта и то му је било као да ратује против свог народа“, сматра Раичевићева.
Осећајност бесмисла, узалудности која долази после општег разарања и страшног искуства Првог светског рата снажно је обележила његово дело. И не само његово, јер наши тзв. експресионисти и авангардисти после Првог светског рата почели су да стварају са уверењем да уметност може да мења свет.
„И то је тај његов Агон, грчки појам који означава жељу за променом, такмичењем за постизањем неког новог света у коме ће лепота и доброта завладати. Он је можда био идеалиста, писац утопијских простора који је непрестано чезнуо да учини свој народ срећним и та усрећитељска жеља, тај колективистички моменат у његовом делу врло је важан“,истиче наша саговорница.
Озлоглашени физички радник
После раног периода у ком пише „Лирику Итаке“, „Дневник о Чарнојевићу“ и „Сеобе“ долази до стваралачке паузе јер је више радио као новинар и државни службеник. Био је у два маха у Берлину као аташе за културу, а после и у Мусолинијевом Риму пред Други светски рат, одакле је отишао у емиграцију.
У Лондону се буквално борио за егзистенцију, није могао да нађе посао, озлоглашен је и обележен као човек Милана Стојадиновића иако је био обичан државни чиновник. Очигледно је да је и у енглеској администрацији био озлоглашен захваљујући нашим људима и тако ускраћен за могућност да ради, иако је био много компетентнији од оних који су га критиковали и који су заузели места на која је могао да буде постављен.
„Једино запослење које је добио је посао у подруму чувене обућарске радионице на престижној лондонској адреси и то је искуство које је он касније унео у 'Роман о Лондону'. Осим тога, радио је неколико месеци у чувеној књижари 'Хачинс' где је као физички радник разносио књиге“, додаје саговорница Спутњика.
„Испунио сам своју судбину“
Године 1956. на адресу Црњанског у Лондону стиже писмо уредника „Минерве“ Угљеше Крстића у коме тражи дозволу да се његова дела поново штампају. Црњански се буди, одговорио је врло брзо, дао је дозволу. То писмо је врло штуро, али се осећа узбуђење писца кад схвата да је неком потребан.
„У њему се буди сила стваралачке енергије из које ће настати 'Друга књига Сеоба', 'Код Хиперборејаца' и 'Роман о Лондону'. Ова два последња дела су прожета личним проживљеним искуством док 'Друга књига Сеоба' показује да није био не само писац аутобиографије него је итекако умео да осмисли композицију и психолошки портрет јунака које је сместио у историју. Желео је да напише пет књига 'Сеоба' али су га животне околности у томе спречиле“, истиче Раичевићева.
С једне стране говорио је да му је живот био несрећан зато што је, уместо да буде охрабриван, непрестано био спутаван, а животне околности су га спречавале да пише.
„Са друге стране постоји осећање да је његов живот морао да буде управо такав какав је био да би његова дела била таква каква јесу. Зато је говорио да је испунио своју судбину. Пред крај живота помињао је Сократа и Микеланђела као историјске примере великих људи који су му служили као утеха, који су такође у свом добу били и оспоравани и ометани, али чије дело није заборављено ни дан данас“, закључује Горана Раичевић.
