Раул Кастро повукао се са места првог секретара Комунистичке партије Кубе на којем је био од 2011. године, када је сменио тада већ остарелог брата Фидела.
„Раул Кастро као 89-годишњак свакако има мало енергије да у наредном периоду управља Кубом из сенке, иако је то у свом недавном обраћању на Когресу партије најавио. Али, он је без икакве сумње последњи велики кубански револуционар, који је својевремено важио за ватренијег комунисту од свог брата и остаће упамћен највише по томе што је допринео значајној релаксацији односа са Сједињеним Америчким Државама у време администрације Барака Обаме“, подсећа Рајко Петровић из Института за европске студије.
Куба после Кастра
За Петровића избор кубанског председника Мигела Диаза-Канела за првог секретара Комунистичке партије Кубе и Кастровог наследника није било изненађење.
„Канел је домаћи, кубански кадар, с обзиром на то да је школован на универзитету Марта Абреу у Санта Клари и свакако је човек од великог поверења породице Кастро. Зато нисам ни сумњао да ће управо он након Кастра бити на најважнијој функцији у земљи, на челу Комунистичке партије Кубе. По струци је електроинжењер, али се политиком бави још из младих дана. Управо зато што је домаћи кадар о њему је тешко говорити као о страном агенту или убаченом елементу, о чему се спекулише у појединим кубанским круговима, а много више у САД или неким другим земљама које су заинтересоване за будућност Кубе“, напомиње хиспаниста.
Шта ће Канел донети Куби
Мигел Диаз-Канел је, додаје наш саговорник, члан Политбироа Комунистичке партије Кубе још од 2003. године и најпре је био министар високог образовања. 2018. године је преузео премијерску функцију, да би од 2019. године постао председник Кубе.
„Пре неколико година Канел је изјавио да ће се Куба полако, али сигурно кретати од комунистичке ка социјалистичкој држави, задржавајући притом темељне тековине Кубанске револуције. Ипак, мислим да он сада, у својству лидера Комунистичке партије Кубе, неће моћи да излази са тако драстичним ставовима, али ми се такође чини да ће у неком наредном периоду „кастризам“, као специфична кубанска идеологија, опстати. Чињеница је да ће Канел донети промену политичког стила и политичке комуникације у земљи. У том смислу довољно је само погледати његов стил облачења, јер он, за разлику од браће Кастро, не носи маслинасто-зелену униформу већ цивилну одећу, што је и симболички показатељ вестернизације Кубе и њеног отварања ка свету“, примећује Петровић.
Будућа политика Кубе
Према његовим речима, под Канеловим руководством може се очекивати наставак постепене економске либерализације земље.
„Чињеница је да се једнопартијски систем, са постојањем Комунистичке партије као јединог релевантног политичког актера, неће мењати у догледно време, мада сам мишљења да постоји велика могућност за еволуцију ка такозваном унутарпартијском плурализму. На спољнополитичком плану очекујем релаксацију односа са новом америчком администрацијом, након веома заоштрених односа и низа санкција у времеДоналда Трампа, а пре свега јер ми се чини да Бајденова администрација жели да пацификује, бар на неко време, своје односе са латиноамеричким земљама. Такође, мислим да ће Куба и даље бити на курсу традиционално добрих односа са Русијом и Кином“, наводи саговорник Спутњика.
Када је реч о политици Кубе према латиноамеричком региону, у коме је та земља један од главних актера, Петровић верује да ће под вођством Канела Куба задржати постојеће позиције.
„Оне пре свега подразумевају помоћ левичарским режимима попут оних у Венецуели, Никарагви или Боливији, где ће Куба остати и даље симбол и нека врста чувара те аутентичне латиноамеричке, левичарске идеје“, објашњава овај стручњак.
Шта ће бити највећи изазов за Канела
Питање Комунистичке партије Кубе, главног извора моћи у земљи је, сматра Петровић, свакако најважније питање у годинама које долазе.
„Управљање партијом ће за Канела бити једнако важно као и управљање државом, имајући у виду да се већ спекулише да ли ће доћи до постепеног урушавања партије, или пак њене трансформације у неку умерену странку социјалдемократске провинијенције, што би означило крај постојећег „кастристичког“ модела власти. Наравно, ту су и бројни економски проблеми са којима се Куба суочава, посебно сада у доба глобалне пандемије коронавируса, али многи аналитичари ипак оцењују да ће највећи изазов за Канела бити тај међугенерацијски јаз који је присутан на Куби“, каже наш саговорник.
Са једне стране, објашњава, ту су старији Кубанци који су и даље прилично одани тековинама револуције и Комунистичкој партији, посебно они који памте неолибералну диктатуру Фулхенсија Батисте.
„Са друге стране су млађи Кубанци који се тих година не сећају, иако уживају у неким елементима те кубанске „државе благостања“ као што је бесплатно образовање, здравство и релативна безбедност на улицама. Они желе да држе корак са савременим светом, док Комунистичка партија, на пример, интернет и друштвене мреже види као опасност за растакање револуционарних тековина и субверзивно деловање“, напомиње Петровић.
Примена „кинеског модела“ као дугорочно решење
Према мишљењу неких аналитичара, дугорочно решење за Кубу била би примена „кинеског модела“, где би дошло до економске либерализације земље уз очување једнопартијског система власти, који би опет имао одређени степен унутарпартијског плурализма.
„Верујем да би Куба, реформисана по том кинеском моделу и кинеским стандардима које на глобалном нивоу данас мало ко може оспоравати, могла да пронађе своје место под сунцем у надолазећем мулитиполарном свету. У сваком случају, ову државу чека проналажење неког новог пута, јер она не може дугорочно опстати у оваквој, прилично анахроној и превазиђеној форми. Чињеница је да ће на њу САД и даље вршити велики спољнополитички и економски притисак, али ипак мислим да Куба никада до краја неће постати земља налик Чилеу или неким другим државама које су направиле оштар заокрет од социјализма ка неолибералном капитализму“, закључује Рајко Петровић за Спутњик.
