Министар здравља Златибор Лончар изјавио је јуче да ће Србија као чланица УН поштовати одлуку Канцеларије УН-а за дрогу и криминал да се марихуана скине са листе наркотика и навео да се у Србији већ ради на томе. Он је додао да ће одлуке у вези тога донети највећи стручњаци у нашој земљи, наводећи да је то изузетно осетљива тема.
Марихуана – лек или карта за наркоманију
Психијатар и психотерапеут др Ивица Младеновић за Спутњик пре свега истиче да је марихуана психоактивна супстанца, односно да утиче на централни нервни систем и предочава да потенцијални терапијски ефекти марихуане постоје – резултати појединих истраживања показали су да она ублажава бол који изазива карцином у терминалној фази или мултипла склероза.
„То је изузетно значајна ствар, али су то екстремно лимитиране индикације и једина поља где са сигурношћу можемо да кажемо да је марихуана корисна. То би у пракси значило да би она евентуално спадала у групу висококонтролисаних психоактивних супстанци, тачније лекова, и да би се примњеивала на лекарски рецепт, два или три потписа лекара, и давала код строгих индикација типа мултипла склероза и карцином. То је, по мени, једина оправдана индикација“, напомиње Младеновић.
Ипак, Младеновић се осврнуо и на негативне аспекте коришћења марихуане. Како каже, марихуану многи декларишу као „рекреативну дрогу“, што подразумева конзумирање малих количина ради достизања еуфоричног стања, које се огледа у причљивости и дружељубивости, особинама које су, како каже, у данашњим депресивним и стресним временима веома пожељне.
„Ту је круцијална ставка – контрола. Проблем с људима који иначе посежу за марихуаном је што не могу да контролишу њен унос и јако је тешко ослонити се на њихову реч да ће они то узети кад се не осећају добро, можда једном, двапут месечно пола џоинта или неколико капи уља. Вероватно ће се навући и то се повезује са следећом круцијалном ставком, а то је да је марихуана апсолутно улазна дрога у свет дрога и да ствара тзв. зависничку личност. Као психијатар и психотерапеут највише се бојим тога, јер зависничка личност је парадигма незреле личности, тако да ћемо да се, евентуално, с легализацијом марихуане, као што су то учиниле земље попут Холандије, Португала, неких држава САД-а, придружимо земљама које систематски стварају незреле личности“, упозорава Младеновић.
Он је додао постоје и истраживања која су показала да марихуана код мушкараца старих од 16 до 25 година изазива можда и најтеже психозе познате психијатрији. Указао је и на тзв. антимотивациони синдром, за који каже да се јавља код скоро свих конзумената марихуане, а који одликују апатија и безвољност.
Контролисана употреба и информисаност
Као пример контролисане употребе дрога Младеновић је навео коришћење метадона, који се у медицинске сврхе примењује у супституционалној терапији хероинских зависника. Метадон такође може да изазове зависност, али су симптоми престанка дејства знатно блажи од хероина. У лечењу се користи искључиво уз сталну контролу употребе и у комбинацији са психосоцијалном терапијом.
„Дискутабилно је колико је то добро за њих. Сматрам да уопште није добро, али је добро за систем. Смањује се број провала, крађа, убистава, криминала... То је поента сваке легализације дискутабилних лекова, тачније дрога. Марихуана, под строгим индикацијама типа мултипла склероза, енормно јаки болови код неких других болести и карцинома – да, али као лек“, изричит је Младеновић.
Психолог који се бави превенцијом болести зависности код младих Споменка Ћирић Јанковић напомиње да би велики проблем могло да буде то како би млади прихватили уклањање марихуане с листе наркотика.
„Превентивни програми код нас не постоје. Млади су доста необавештени о правим ефектима тога и врло лако може да се направи конфузија, да ли је уопште у реду то узимати када си млад или је то у реду узимати када имаш неке основне болести, па је марихуана нешто што може да помогне да се бол смањи. У врло малом проценту се ради о томе да може да помогне на неки други начин. Велика је опасност да млади буду још више збуњени у вези с употребом марихуане. То никако не може да буде препоручено младима који немају проблеме у развоју“, истиче Споменка Ћирић Јанковић.
Споменка Ћирић Јанковић због тога сматра да је неопходно да се у Србији уведу превентивни програми:
„Превентивни програми подразумевају и информисање и развијање вештина помоћу којих би се тај проблем избегао, односно помоћу којих би млада особа одбила супстанцу ако би се нашла у ситуацији да се на њу врши притисак да супстанцу узме. Такође, то подразумева и развој других вештина којима би задовољила своје потребе, а да се не осећа лоше“.
Прочитајте још:
