Најбоља улога Слободана Милошевића била је она у Хагу, његова одбрана је била величанствена, али је мој сусрет с њим био разочаравајући — рекао је тада Милош Шобајић, један од највећих српских сликара у разговору за Спутњик.
Присећајући се сусрета са некадашњим председником Србије, Шобајић је објаснио мотив због ког је желео да га сретне и разлоге свог разочарања.
Милошевић није волео Шобајићеве слике
„Мени се Милошевић, гледајући из Париза, јако допао, јер је био изузетно пљуван на Западу, а ја сам се сећао како је Броз био изузетно вољен, па ми се аутоматски наметао закључак да мора да постоји добар разлог зашто Броза толико воле у Лондону, Паризу , Вашингтону, а Милошевића толико мрзе. Броз је сатерао Србе у ћошак, елиминисао руски утицај у Србији и због тога је био јако вољен. Милошевић није то радио, покушао је први да се супротстави овом злу које и данас посматрамо. Међутим, мој сусрет с њим, кад сам дошао из Париза да га подржим у његовој борби против те белосветске олоши, био је другачији од моје претпоставке да ћу срести човека који мисли исто што и ја о нашем народу. Видео сам да је он имао неке сасвим друге идеје, био је патриота, сигурно, али на неки други начин. Прво што ми је рекао кад ме је видео, с врата, у његовој резиденцији било је: „Шобајићу, ја не волим ваше слике“. А шта мене брига што он не воли моје слике, долазим сасвим другим поводом, а не да му кажем да би требало да воли моје слике. Тада сам био охлађен, одмах, с врата. Нисмо ни о чему разговарали, поклонио сам му неку моју монографију и то је било све. Било је разочаравајуће. Изгледа да је његова најбоља улога била она у Хагу, његова одбрана је била величанствена, пред тим зликовцима чије маске последњих година све више падају“, препричао је Шобајић једну од „епизода“ из књиге „Мојих девет живота“.
Камењем на звезде у потрази за небеском истином
Иако власник филмске биографије, тек је пишући, казао је, схватио да је заиста до сада живео пуно живота.
„То су све били почети и завршени животи, после којих се ишло даље. Тек пишући, осетио сам да сам као неки феникс који умире и поново се рађа. Претрпео сам свашта у животу, и смрти грозне око мене, и љубави, и ево сада, у такозваном деветом животу — а надам се да ће их бити још девет — живим са Мајом и уживам у срећи, сликајући, пишући и гледајући овај свет који ми баш и не лежи“.
Своју животну потрагу за „небеском истином“ отпочео је као дечак од 12 година, једне вечери у Никшићу, док је са друговима камењем гађао звезде.
„Као дечко од 12 година живео сам у једном периоду код моје бабе Василије у Никшићу. Сећам се да смо једне ноћи на Капином пољу, на неком малом аеродрому поред Никшића, ја и моји другови гађали звезде камењем и сваки нам се камен враћао. Ми смо нешто желели да оде тамо горе, високо, али сваки се камен враћао. А онда сам ја узео једну јабуку, зафрљачио је високо и — она се никад није вратила. Ми смо сви стали и гледали запањени, питали се где нестаде та јабука, горе, у звезданом небу. Ја ево и дан данас чекам да се та јабука врати. У ствари, јурим те звезде у мом животу, јурим испуњен жељом за истином. Желим да заиста знамо све шта је, да нема лажи. Због тога ми је та бачена јабука као нека потрага за небеском истином. Она се још није вратила, ја још нисам чуо праву истину“, рекао је Шобајић.
Витешко стање човека
Из његове књиге сазнали смо да је кључна реч у његовом одрастању била јурњава, настала из потребе да увек у свему буде први, из жеље за доказивањем. Питали смо га да ли је тако и данас.
„Као дете сам био неподношљив, хиперактиван. Био сам луд од неке жеље за доказивањем, љубоморан на све који су тада хтели да буду испред мене. Тукао сам се са децом која су, по мом мишљењу, покушала да се истичу у мом присуству. Био сам апсолутно неподношљив. Али то се све променило негде са мојих 12 година кад сам, у једном моменту, схватио да идем у неки нови живот и да треба да будем господствен, да волим људе, да увек тражим истину, да будем частан. Не знам зашто ми се баш у мојих 12 година открио тај нови свет у коме треба да будем један идеалан човек, добар и поштен, вредан и све оно што подразумева то витешко стање једног човека“, објашњава сликар и открива колико су га и на који начин обликовали градови у којима је стасавао — Париз, Истанбул, Будимпешта, Београд, Никшић...
У Истанбулу открио да постоји велика историја
„У Париз сам први пут дошао као беба од неколико месеци, мој отац је био аташе. Рат још није био завршен, то је сами почетак 1945. године. Тамо сам био прве три године живота, да бих се поново вратио у Париз у 27. години и тамо остао четири и по деценије. Али, као и Париз, за мене је и Истанбул био невероватан град, невероватно искуство. Тамо видео нешто сасвим различито од тадашњег Београда који је био сав у рушевинама, у изградњи, сив. У Истанбулу сам први пут открио да постоји историја, схватио да постоји нешто пре мене, велика историја, открио сам Аја Софију, бедеме Константинопоља... Од тада сам снажно привучен историјом, толико да где год видим нешто старо – морам да га дирнем руком, а онда о томе све прочитам“.
У Истанбулу је срео и свог првог учитеља сликања, тадашњег дописника „Политике“ из тог града — Зука Џумхура.
„Зуко је био мој велики учитељ и неко кога сам обожавао. За разлику од свих мушкараца коју су обавено носили одела, он је носио џемпере, па сам питао мајку како то , а она ми је одговорила „он је сликар, то је један посебан сој људи“. И мени се то допало — не само ти џемпери са рол крагнама, него све у вези за Зуком, нарочито то што је био посебан, препаметан и фасцинантан цртач и сликар. Од њега сам много тога чуо и научио. И касније у мојој младости сам га виђао и био њиме једнако фасциниран. Тај Зуко Џумхур је једна невероватна појава био не само за мене, већ и за Београд и уопште за нашу културу“.
Нешто од те џумхуровске културе покушаће да оживи и новоотворена галерија у Комбанк дворани, навео је Милош Шобајић.
„У том дивном простору наставиће да се постављају велике изложбе. У плану је Лубарда, Енформел, Дада... Биће то велике изложбе са мало слика али са капиталним делима“, открио је сликар.
О томе колико је било тешко у сликарској престоници Паризу сачувати свој препознатљив уметнички рукопис и одолети свим искушењима, понекад и притисцима, Шобајић је говорио као о питању карактера и самопоштовања.
Одолети Нато-арту било је питање самопоштовања
„Све је то питање карактера и самопоштовања. Ми смо као старија генерација успели да избегнемо тај диктат по коме или радите како се од вас тражи, или вас нема. Ја сам већ имамо иза себе изложбе, тако да ни ја ни моја генерација нисмо били дирнути том командом која се звала Нато-арт. Нато је већ 70 их година створио организацију задужену за уметност која је захтевала да се направи концептуална уметност да би се њоме рушила она духовна вертикала коју је западни хришћански свет стварао мијенијумима. Требало је доказати да је то све прошлост, да то треба заборавити, да је цела та естетика и духовност бивша ствар и да треба да идемо у неко ново друштво. То друштво које је нудио и нуди нови светски поредак може прихватити само онај човек који је срушио ту духовну вертикалу. У том новом систему грађанин не припада ниједном народу, само територији где влада владар који даје новац, он је на врху, а испод је једна огромна пирамида коју, како говоре, треба смањити, на милијарду“.
