Рајачке пимнице представљају засебну целину села Раајц, и оне су сезонско насеље у коме свака породица има једну или више пимница у којима се прерађује грожђе и чува вино. Претпоставља се да су изграђене у другој половини 19. и првој половини 20. века.
Ове јединствене споменике правили су исти мајстори, каменоресци са југа Србије, који су заслужни и за изглед најстаријих грађевина, односно пимница.
У овом селу се налази и јединствено гробље које многи називају „српски Стоунхенџ“. На самом крају Рајачких пимница, 1.540 споменика, високих и до три метра, и даље чувају тајне неких прошлих времена. Рајачке пимнице са својим необичним гробљем су кандидат за упис на Унескову листу светске баштине, преноси Национална географија.
„Није случајност што се на месту где се налазимо завршава Винско село, односно Рајачке пимнице, а почиње гробље, ту има неке симболике. Последњи поздрав покојника мора проћи кроз Винско село, када ковчег пролази онда просипају по њему вино. То је култура сахрањивања која је донета из Метохије“, наводи Мирослав Караманчић.
Некада је постојао велики број оваквих насеља са винским подрумима, али је данас сачувано само њих неколико.
CC BY-SA 2.0 / Fif' /
Караманчић додаје: „И данас се поштује та култура сахрањивања. Стари део гробља је врло интересантан. Да бисте ушли на Унескову листу мора се извршити ексхумација свих надгробних споменика који су од гранита. Само се у обзир узимају камени споменици, а специфични су због тога што је то исти камен од ког су грађене пимнице. Постоји тим стручњака који детаљно проучава ово гробље, а 1.540 споменика још није истражено. Када истраже све, рећи ће нам које приче носе споменици“.
Мештани кажу да су Рајачке пимнице имале своје златно доба у периоду од 1864. до 1900. године, када је филоксера, болест винове лозе, уништила француско виногорје. Тада су Французи открили богатство српских винара. „Онда су плаћали један чабар једним златником са ликом Наполеона. То је трајало око 30 година и сматра се златним добом Рајачких пимница“, испричао је један мештанин.
Највише споменика је у облику стуба, а на врховима многих стубова налазе се камене капе.
Највећи број споменика је у облику стуба, а многи на врху имају камене „капе“. Готово читаве површине споменика су богато украшене рељефним орнаментима. Најчешћи мотив је крст, приказан у различитим варијацијама, али се могу видети и симболи Сунца, свастика (кукасти крст), кругови, изломљене цик-цак линије, као и вегетални мотиви попут грана винове лозе. Још увек нису дешифровани сви симболи са ових споменика, али се ради на томе.
„Сигуран сам да се у споменицима крију тајне наших предака и Балкана. Гости често не знају да ово постоји, ја онда препоручим да дођу и обиђу. Надамо се да ћемо попут Ромулијане стећи услове за улазак на Унескову листу. Ово је јединствено у свету. Странци се одушеве када виде гробље“, рекао је Мирослав.
Рогљевске пимнице шездесетих година 20. века
Археолог Јулка Кузмановић Цветковић објашњава још неке необичне карактеристике споменика: „Сходно материјалном статусу покојника се поставља и надгробни споменик. Споменици који су рађени од локалног камена су изузетно занимљиви. Неки подсећају чак на грчке стубове и баш такви споменици одражавају истакнут статус покојника. Облик споменика је такође занимљив, он је рађен у складу са временом. За мале споменике претпостављамо да су намењени деци. Од 15. века па надаље видимо да није било дозвољено писати по споменицима, тек касније од 19. века се појављују текстови на њима. Оно што је посебно интересантно је да се појављују и нови споменици, људи желе да направе својим прецима споменик како би одали почаст“.
Прочитајте и:
.jpg){kind=link}
.jpg){kind=link}
