Особита се моћ придаје зецу убијеном на Велики петак, када се намерно лови, а затим зецу убијеном на Св. Тому на Бадњи дан и на Св. Илију. Крв зеца убијеног на Св. Илију оставља се за болесника од великог кашља.
У неким селима лесковачке Мораве у божићну печеницу неки стављају зеца. И у неким селима на граници Босне и Кордуна био је обичај да се у божићну печеницу обавезно метне зец. На Божић би се ритуално омрсили месом овог зеца најпре домаћин, а затим остали укућани. Глава овог зеца чувала се до Нове године, када се јела заједно са главом печенице. Од божићног зеца остављали су једну кост којој је придавана мистична моћ. Веровање да ова кост има лековито дејство на младу недељу одговара општепознатом веровању о лунарној природи зеца, пише Национална географија.
У једној руској народној песми месец је изједначен са зецом („Зече, месече, где си био?“). У једном бугарском народном колу два играча опонашају зечеве који играју на месечини. Зечју игру имали су и Пољаци, а у Херцеговини је забележено „зечко коло“, које се изводило око ухваћеног зеца.
На Косову је на Бадње вече домаћин позивао зеца, заједно са неким другим животињама, на вечеру, што веома јасно указује на његову демонску природу.
Извор: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић и Н. Пантелић (1970), Митолошки речник
