Да ли су развој технологије и могућност обраћања широком кругу гледалаца једини разлог због којег је жанр дистопије у успону, или томе, можда, доприноси и само друштво у којем живимо, а које све више наликује дистопијским заједницама које нам приказују уметници?
Како је Трамп допринео експанзији дистопијског жанра
Филмски критичар Ђорђе Бајић истиче да свака дистопија има и друштвену димензију, уз опаску да је популарност овог жанра, нарочито у Америци, нагло порасла с доласком Доналда Трампа на власт.
„Није се то буквално поклопило, али јесте погодовало популарности жанра, у смислу да је публика одреаговала на друштвене промене, односно на могућност диктатуре као један од највећих друштвених страхова. То је онај орвеловски страх из романа '1984', или оно што је Кафка у свом 'Процесу' лепо описао као страх од тога да ћете једног јутра устати, да ће вас сачекати неки људи у дневној соби и рећи вам да сте ухапшени. Ти страхови постоје и чак нису ни нереални. Нажалост, друштво у којем живимо потврђује и храни те страхове, тако да је нормално и очекивано да се то испољи и у уметности“, оцењује Ђорђе Бајић.
Америчка публика је у септембру 2016. године била у прилици премијерно да гледа прву сезону серије „Designated survivor“, која је код нас преведена као „Вршилац дужности“. Овај политички трилер Дејвида Гугенхајма може се схватити и као својеврсна антиутопија, чија је радња смештена у непосредну будућност, готово садашњост.
Након незапамћеног терористичког напада на Капитол, који заједно са чувеним здањем у Вашингтону брише са лица земље комплетну америчку администрацију, председника, сенаторе и конгресмене, на чело САД силом прилика, и америчког закона, долази „једини преживели“ - дотадашњи министар грађевинарства, универзитетски професор неокаљане биографије и чврстих моралних начела, чији лик тумачи Кифер Садерленд.
У три сезоне ове серије пратимо како се „један од нас“, обичан породични човек, политички маргиналац без трунке амбиције да обавља дужност „најмоћнијег човека на планети“, упушта у готово немогућу мисију да, не одступајући од базичне људскости у коју непоколебљиво верује, победи оно што се данас популарно зове „дубока држава“, да реши безбројне проблеме подељеног америчког друштва,од расизма и сексизма, преко међународног тероризма, до избегавања отвореног сукоба с традиционалним спољним непријатељима, попут Русије, Кине, Ирана...
Антиутопијски елемент ове серије јесте то што је готово немогуће да гледалац поверује у то да је појединац, ма колико частан био, способан да победи један гломазни и монструозни систем, који заогрнут привидом демократије опстаје управо на контроли страхом, поделама и непрестаним изазивањем сукоба.
Универзалне теме које укидају западни монопол
Иако се дистопијски жанр деценијама везивао превасходно за америчку, или у ширем смислу западну филмску индустрију, данас је он постао веома популаран и у другим културама, а посебно у Кини и осталим азијским земљама.
Подсећајући на то да је јужнокорејски оскаровац Бонг Џун-Хо 2013. године снимио филм „Ледоломац“, као и да је прошле године премијерно приказана истоимена серија у америчкој продукцији, филмски критичар Мирољуб Стојановић констатује да су теме којима се бави дистопијски жанр, као што су у овом случају климатске промене и негативне последице које оне могу да донесу човечанству, постале питање од глобалног значаја.
„САД и Јужна Кореја – то само говори о томе колико су ово универзално привлачне теме које немају своје националне миљенике. Оне су потпуно анационалне. Више нико нема монопол у смислу националне културе и кинематографије, не постоји никакав национални телевизијски код, никаква култура припадности. Небитно је ко потписује чији филм и то је феномен који прати популарну и глобалну културу“, примећује Стојановић.
Он додаје да јаке кинематографије, моћне продуцентске куће и дистрибутивни центри и даље имају привилегију боље видљивости и интезивније комуникације с публиком, али да, када је реч о самим темама које се обрађују, више нико није неприкосновен.
„Постоје генијалне израелске серије, да не говорим о азијским. Када видите каквих фантастичних дистопија има у тајландској кинематографији, то је да вам стане разум. У кинеском филму је потпуно лудило, и то можемо да видимо када с времена на време доспе код нас, на Фестивал ауторског филма, или на Фест. То је све заиста прва лига. Гигантске кинематографије, попут индијске или кинеске, имају своје поджанровске и жанровске обрасце, које су потпуно мимо академског мејнстрима, и даље веома привлачног на Западу. Многе кинематографије се укључују у међународну утакмицу и у том смислу ја поздрављам либерализацију понашања светског гледаоца“, каже Стојановић.
Руске дистопије – хитови на Нетфликсу
Да дистопијске теме све више привлаче не само публику него и ауторе који нису са Запада говори и неколико руских серија снимљених у протеклих пар година, које се могу погледати на Нетфликсу.
Једна од њих је „Лучше, чем люди“ (Better than Us), чија је радња смештена у у 2029. годину и бави се друштвом у којем су роботи-андроиди постали уобичајена појава и ушли у све сфере живота људи, помажући им да васпитавају децу, радећи као њихови приватни возачи, телохранитељи или кућна послуга.
За већину људи ови роботи су једноставно машине без душе које служе да олакшају свакодневни живот, а та једноставна слика се мења када се на тржишту појави суперробот Ариса, способна да осећа. Она попут детета упознаје свет и постепено открива значење бриге, посвећености и љубави. Спој дечје наивности и невиности и супериорног вештачког интелекта омогућава јој да буде доследна у одбрани људкости и самим тим – боља од људи.
Пажњу светске публике је током прошле године привукла и руска серија „Епидемија“ (To the Lake), снимљена 2019. Већ сам наслов сугерише да је заплет заснован на појави смртоносног вируса који у овом случају напада Москву, претварајући је у град мртвих. Медији крију податке о правом броју умрлих, новац губи вредност, непознати наоружани људи затварају људе у карантине, градом харају бандитске скупине, владају хаос и безакоње, а они који се још нису заразили очајнички покушавају да напусте престоницу.
Да ли су творци серије „Епидемија“ уметници-визионари, или су у теми коју обрађују просто видели могућност добре зараде, остаје да нагађамо.
Уметници-визионари или ловци на профит
Мирољуб Стојановић сматра да мотиви аутора дистопијских серија јесу великим делом вођени профитом, али да та чињеница истовремено служи само као изговор за њихову вредносну дисквалификацију бројним „задртим естетичким конзевативцима“ који не реагују, или реагују веома негативно на дистопијске теме.
„Постоји, међутим, посебно у серијама, једна тиха субверзија када је реч о публици. Оне не само да преображавају, него и преваспитавају своју публику, и то не у ружном смислу речи. Због своје дуготрајности оне имају много веће наративне могућности да развију почетну идеју, да је доведу до савршенства, да је уобличе и да сходно реакцији публике производе наставке. Телевизијске серије су планетарне, филм то још није достигао, а разлог томе је управо њихова технолошка доступност“, констатује Стојановић.
Сличног је мишљења и Ђорђе Бајић који истиче да новац покреће све, те да дистопијске серије и филмови не би били снимани да нису популарни.
„После два промашаја, та прича би се завршила. Времена су прилично турбулентна, свашта се дешава, али ако се осврнемо на почетак, откако је филм постао релевантан, видимо да је људима та тематика увек била интересантна. Сетимо се Фрица Ланга који је још 20-их година снимио чувени 'Метрополис'. Током година то се није променило, само је технологија олакшала снимање таквих садржаја с много специјалних ефеката, због чега они делују много уверљивије“, каже Ђорђе Бајић.
Он сматра да је дистопијски жанр пре десетак година важан подстицај добио великим успехом филмског серијала „Игре глади“.
„Вероватно бисмо се сагласили да то нису врхунска дела, али је чињеница да су то били невероватно популарни и профитабилни филмови. Истовремено, они су отворили пут да се стварају и врхунска дела. Успех 'Игара глади' је допринео одлуци да се сними серија 'Слушкињина прича' 2017. године, према истоименом роману Маргарет Атвуд. Та серија је врхунско уметничко дело, макар када говоримо о првој сезони. Она је изразито полемичка, бави се дистопијом, али оном која проистиче из самих људи, нема ванземаљаца, вируса, неке спољне опасности, људи су сами себе вратили у средњи век. Када се серија појавила пре неколико година, покренула је мноштво озбиљних питања и била заиста релевантна, не само у уметничком него и у друштвеном смислу“, оцењује Ђорђе Бајић.
