Номади освајају Америку: Милиони луталица у бекству од капитализма и - идентитета
15:39 01.05.2021 (Освежено: 03:13 26.08.2021)
© Јутјуб/скриншотМодерни номади
© Јутјуб/скриншот
Пратите нас
Филм „Номадленд“, редитељке Кло Жао, апсолутни победник на додели Оскара, скренуо је пажњу на један феномен америчке културе, до сада не толико истражен – феномен модерних номада, људи од којих су неки принуђени, а неки желе да живе животом луталица. Својим возилима, они се крећу од града до града и раде повремене послове.
„Не, нисам бескућник. Једноставно немам кућу. То није иста ствар, зар не?“ – ово је једна од кључних реченица у филму „Номадленд“, која можда најверније објашњава идеологију модерних америчких номада.
Процене колико има модерних номада у САД варирају и крећу се од једног до неколико милиона. Неки од њих на такав живот су принуђени јер немају другог избора осим да живе у својим возилима, аутомобилима или комбијима, док су се други својевољно одлучили на такав начин живота, као простор за живот користећи такозвана „рекреативна возила“ (РВ), камп приколице и возило у једном.
Номади у Америци – од хипи покрета до живота из нужде
Овај феномен, који, према речима истраживача на Факултету политичких наука Милоша Вукелића, нема само социоекономску, већ и идеолошку димензију, почео је да се развија шездесетих година и био је везан за хипи културу. Најпознатији симбол номадског живота тог доба био је Фолксвагенов комби са покретним кровом.
У једном тренутку, овај феномен постао је независан од хипи културе, а модерни номади постали су људи старији од 55 година.
„У протеклих педесет година, деведесет одсто номадске популације било је белачко становништво САД, које је било или пред пензијом, или у пензији, или ни на који начин нису могли да стекну ту врсту социјалног осигурања“, каже он.
Ствари су се, протоком година мало промениле, па је генерација такозваних „миленијалаца“ такође пришла култури модерних номада. Они купују велика „рекреациона возила“ (РВ) или преуређују комбије и у њима живе луксузно возећи се од града до града и радећи добро плаћене онлајн послове.
„То више није нужно сиромашна популација, него је то постала популација која је привржена минимализму и вагабундизму“, каже Вукелић.
Људи се на номадски начин живота одлучују због тога што, из неког разлога, нису успели да остваре „амерички сан“ – кирије су им прескупе, изгубили су хипотеку, или су им болнички рачуни били прескупи и завршавају тако што им је једини прихватљив начин живота, да не буду бескућници, да буду номади.
„Идеолошки аспект номада је комбинација минимализма и вагабундизма. Када кажем минимализма, то је кредо супротан идеји „америчког сна“, да што више гомиламо материјално богатство. Минимализам подразумева да је мање, више. Између осталог, подразумева и презир према конзумеризму“, објашњава Вукелић.
Да многим Американцима номадски живот постаје не нужност, него избор, показују и подаци. Вукелић наводи податак да је прошле године око 400.000 комбија претворено у „рекреациона возила“, док подаци Удружења РВ индустрије говоре о сталном повећању продаје РВ возила. Рекордна година у продаји ових возила била је, наводи удружење, 2018., када је ово скупо возило поседовало 10,5 милиона америчких домаћинстава. Према подацима истог удружења, у овим возилима 2018. стално је живело милион Американаца.
Интерес за номадски начин живота растао је, а половина нових продаја возила ишла је према људима млађим од 45 година, као и онима којима кожа није бела, показало је истраживање Удружења из 2016.
Модерни номади у популарној култури
У популарној култури, номадизам је ослонац нашао у роману „На путу“ Џека Керуака, познатог као „Краљ битника“ из 1957. а последњих година овакав начин живота нарочито је популаризован кроз друштвене мреже. Живот модерног номада живи и глумац Виго Мортенсен у филму „Капетан Фантастични“ из 2016, те је оскарима овенчано остварење Кло Жао тек последње у низу. Жао је филм снимила на основу истоимене документарне књиге Џесике Брудер из 2017.
Модерни номади, захваљујући унапређеним видовима комуникације добили су и своје гуруе који пропагирају овакав начин живота. Један од њих је и Боб Велс, који се појављује и у „Номадленду“. Номадским животом, како говори у интервјуима, он живи последњих дванаест година, пошто се развео и није могао да плаћа кирију због плаћања алиментације.
Иако му је испочетка било тешко, данас је Велс један од најистакнутијих проповедника номадског начина живота. Оснивач је веб странице „Чип РВ ливинг“ и истоименог Јутјуб канала, на којима пружа савете о свему, почев од тога како направити буџет за номадски начин живота, преко тога где купити јефтине грејаче за возило, до савета о безбедности на путу.
Неолиберални експеримент на делу
У средишту наратива о модерним номадима је прича о људима који живе најстарији од свих начина живота који познаје људско друштво. У временима када један део земље постане неплодан, кретање је најефикаснији начин за проналажење и искоришћавање ресурса.
Америка се представља као идеална земља за настанак оваквог једног покрета, јер је у том земљи развијена читава инфраструктура која модерним номадима омогућава да развију такав животни стил. Инфраструктура која подржава мобилност становништва омогућила је Америци снажан економски напредак у XIX и XX веку. Данашњим номадима на располагању су бројна привремена насеља, кампови или паркинзи.
Политиколог Александар Павић, пак, указује на тамну страну животног стила модерних номада. Модерни номади су, према његовим речима, највидљивије жртве неолиберализма, јер идеал ове идеологије и јесте да људе претвори у номаде.
„О томе су говорили ранији поборници глобализма, то је визија за коју би хтели да овлада светом – да људи буду раскорењени, да изгубе идентитет, везу са прошлошћу и местом које их држи – да буду шрафчићи у великој економској машинерији, који по потреби могу да се мењају, а према којима постоје минималне могуће обавезе“, наводи он.
Америчка средња класа постаје све малобројнија, губи послове, не могу да отплаћују хипотеке, тако да је многима постало јефтиније и практичније да буду стално у покрету. Ако изгубе посао на једном месту, а посао могу да изгубе преко ноћи, тражиће га на другом месту.
Све то, каже Павић, може да изгледа и романтично, али само неко време. Међутим, људи који живе таквим начином живота, будућим генерацијама неће имати да пренесу ништа трајно.
Разлика између данашњих и номада у прошлим временима је у томе што су некада номади задржавали племенску структуру и нису губили идентитет – сада то није случај, сада се ради о појединцима.
„Долазимо до онога о чему је говорио Жак Атали, један од најпознатијих светских глобалиста. Он је говорио о будућем човеку-номаду и то се сада догађа пред нашим очима, а Америка је пред нашим очима постала огледно добро за то“, каже Павић.
Прочитајте још: