Немачки „градови-тврђаве“: Зашто нису помогли Хитлеру 1945. године

© Sputnik / Vladimir Yudin / Уђи у базу фотографијаСовјетске снаге у близини Берлина
Совјетске снаге у близини Берлина - Sputnik Србија, 1920, 03.05.2021
Пратите нас
Последња фаза Другог светског рата била је пропраћена епизодама убрзаног пада Трећег рајха. Немци су изгубили не само територије које су освојили, већ и своје територије. У покушају да зауставе офанзиву Црвене армије, нацисти су донели бројне безобзирне одлуке према сопственој војсци, као што је концепт „фестунга“ или „градова-тврђава“.

Осуђени на пропаст

Почевши са операцијом „Багратион“ у јуну 1944. године, све акције Немаца на Источном фронту су се лоше по њих завршиле. Ако су Немци после Курска изгубили прилику да чак покушају да изведу озбиљнију офанзиву, након слома групе „Центар“ нису могли ни да гарантују задржавање већ заузетих положаја. Немачка одбрана је престала да одолева нападима Црвене армије, што је значило да практично не могу да зауставе совјетску војску.
Једино што је остало у овој ситуацији Трећем рајху је да се потруди да добије на времену у нади да ће се појавити неко „чудотворно оружје“, којем се Хитлер надао. Савезници су већ успели да се званично договоре да по завршетку рата нацистичку елиту не чека ништа добро. Зато су доносили одлуке којима би се бар успорило напредовање Црвене армије.
Једно од решења је био и концепт „градова-тврђава“. Ако је окупирани град био окружен совјетском војском, онда се немачки гарнизон трудио да се пробије до својих, како би се спојио са основним снагама и наставио да ратује. У случају да је град био проглашен „фестунгом“, односно „тврђавом“, онда је гарнизон морао да га задржи што је дуже могуће. Истовремено, нико није дао обећања да ће деблокирати јединице које бране тврђаву, као што је било раније. У суштини, војници су слати на задатке, из којих су могли живи да се врате само кршењем наредбе.
Од ове концепције је било реалне користи, јер ниједна офанзива у рату није могућа без залиха. Војске свакодневно троше хиљаде камиона и десетине ешалона муниције, хране и горива. Идеја је била да се овај проток ослободи. Ако се фестунг налази на споју транспортних комуникација и већ дуго није заузет, то значи да се кроз њега не може ништа транспортовати.
Наравно, могуће је снабдевати се неким околним путевима, као што су сеоски, заобилазећи непокорни град и поново се враћајући у контролисане делове комуникација. Међутим, то је губљење времена, горива и возила. На уским путевима се праве гужве, колоне се заглављују у пролећном блату, муниција се спорије довози. Као резултат тога, совјетска офанзива је требала да стане, због недостатка залиха. Немци су куповали себи време. Управо на то су рачунали нацисти који су немилосрдно жртвовали своје војнике.

Тврђава и барикаде

Постојале су велике, камене, вишеспратнице које би могле да поднесу гранатирање из малокалибарске артиљерије и да дуго остану под ватром калибра, на пример, 85 милиметара, што је било главно оружје, каснија модификација тенка Т -34. У тим градовима је било и много подрума, где је било могуће опремити складишта и поставити митраљезе или противтенковско наоружање.
Град-тврђава се додатно ојачавао. Одбрана се делила на секторе, град је испресецан рововима и комуникационим мрежама. Делови су били заштићени противтенковским барикадама.
Барикаде су чувала минска поља и војници са митраљезима. Улице које нису имале барикаде, имале су противтенковску артиљерију или тенкове. Фестунг гарнизони нису имали проблема са артиљеријом. Међутим, немачке јединице су се често повлачиле због недостатка горива.
© Sputnik / Markov / Уђи у базу фотографијаСрушене куће у Кенигзбергу (Калињинград) 1945. године
Срушене куће у Кенигзбергу (Калињинград) 1945. године  - Sputnik Србија, 1920, 13.07.2021
Срушене куће у Кенигзбергу (Калињинград) 1945. године

Црвена армија против „тврдог ораха“

Фестунг је био „тврд орах“, али Совјети су и томе могли да се супротставе. Црвена армија је користила тактику јуришних група. Основни принцип јуришних група се заснивао на аутономном деловању. Било је потребно, што је пре могуће, док се противник још није освестио, упасти у градску одбрану, у њене најслабије делове. 
Окосницу јуришне групе је чинило тридесет до четрдесет војника наоружаних углавном аутоматским оружјем. Добијали су појачање, у зависности од расположивих ресурса и природе задатка. Понекад су то били бацачи пламена и минобацачи, као и 45-милиметарско и 76-милиметарско оружје. Велики значај је имала 152-милиметарска хаубица из периода 1909-1930. године, која је била великог калибра, а у исто време је била мале масе и величине. То је разлог што је била погодна за градске сукобе.
Јуришне групе су имале и тенкове, средње Т-34 или тешке ИС-2, који је имао импресиван 122-милиметарски топ. Он је имао велику разорну моћ, док је 152-милиметарски самоходни топ ИСУ-152 био још разорнији.
Под окриљем тенкова и пушака, бацајући гранате, пуцајући из тешког аутоматског наоружања, јуришне јединице су полако, али сигурно пробијале пут кроз непријатељску одбрану. Зато су фестунзи на крају „изгрижени“.
Кјустрин је издржао два месеца. Познањ је био најпознатији фестунг, који је издржао месец дана, док је Кенигзберг освојен за неколико дана.
Превелик фестунг је био лош по Немце, ако гарнизон није могао да држи цео град, онда су се у одбрани формирала слаба места. Совјетске јуришне групе су их вешто проналазиле и уништавале немачку одбрану.
© SputnikСовјетски тенкови у Кенигзбергу (Калињинград) 1941-1945. године
Совјетски тенкови у Кенигзбергу (Калињинград) 1941-1945. године - Sputnik Србија, 1920, 13.07.2021
Совјетски тенкови у Кенигзбергу (Калињинград) 1941-1945. године
Прочитајте још:
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала