https://sputnikportal.rs/20210519/sin-djordja-marjanovica-oprostio-se-od-oca-dirljivim-recima-1125398118.html

Син Ђорђа Марјановића опростио се од оца дирљивим речима

Син Ђорђа Марјановића опростио се од оца дирљивим речима

Sputnik Србија

„Ја сам те волео, они су те обожавали. Сви су ме увек питали како је то бити твој син?“, речи су  Марка Марјановића, сина једног од најпопуларнијих српских и... 19.05.2021, Sputnik Србија

2021-05-19T11:23+0200

2021-05-19T11:23+0200

2021-08-26T03:13+0200

ђорђе марјановић

друштво

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/05/11/1125387277_0:0:811:458_1920x0_80_0_0_50d32a60fe0fabc59da95570c9b861c6.jpg

Марко Марјановић у свом тексту објављеном на његовом порталу каже да никада није био свестан колико су људи волели његовог оца, као и да га за њега веже много лепих успомена.Текст преносимо у целости:Ово је текст, колумна која ми до сада иде најтеже.Речи, сећања навиру….са тастатуре морам да обришем чак и понеку сузу. Не знам одакле се нашла ту.Толико сам текстова написао, о толико великана су речи ишле некако саме. Прсти су клизили по тастатури као по клавирским диркама.Ех, ћале…не иде ми сада то баш тако лако. Свака реч као да боли, као да отвора неко сећање….А било их је.Сви су ме увек питали како је то бити твој син? Нисам то питање годинама разумео. Увек сам се шалио и говорио: Немам појма, немам другог ћалета:)А у себи, знао сам, осећао да то баш и није тако. Заразио си нас музиком, научио да уз њу и тугујемо и да се радујемо.Да сваки стих има своју тежину, поруку.Некога да развесели, некога да погоди. Некоме да натера сузе на очу, а многима и да изазове и оне најлепше емоције. Љубавне.Најчешће си певао оне мушке. Тешке. Оне које погађају где смо најосетљивији.Ко ли укра од ноћи, део најлепших боја, па ти утка у очи и даде им сјај, РоманаКо ли натера птице, да се одрекну гласа, да пред тобом занеме и изгубе дах….Боље да те никад нисам видео, ни пожелео ја,Боље да сам и животом платио кад те изгубих ја.Причали су ми како си бацао сако, улазио у публику, плакао на сцени. Нисам то веровао. Све док се својим очима нисам уверио.Сећам се само да сам се увек питао где ли завршавају ти сакои које си бацао у публику.Сећам се и када си се враћао са концерата комбијем препуног цвећа.Писама којима се није знало броја. И да, научио си ме свашта. Да на свако писмо, поруку, морам да одговорим.Говорио си ми: Када је неко одвојио време да теби упути реч, писмо или поруку, најмање што можеш да урадиш је да одговориш, узвратиш.Знаш, нисам никада био свестан колико те људи воле. Мислим, на оне, обичне, „нормалне“ људе.Водио си ме са собом на пијацу, пошту или само да се прошетамо градом. Е тада сам схватио неке ствари. Да сваки такав одлазак који би требао да траје највише пола сата, са тобом је то трајало сатима. Људи који ти прилазе, грле, сликају се. Кафу који си пио са службеницима поште или причајући са људима на пијаци.Тада сам мислио, да ли је могуће да све те људе познајеш. Бејах тада мали.Много лепих успомена ме везује за тебе.Сећам се и када сам се правио важан као да сам ја нека звезда. Било је то на вашарима где су ме због тебе пуштали бесплатно да се возим по цео дан.Пролазе дани без тебе. Људи ме зову, пишу, подсећају.Чика Ђорђе, тако су те звали моји школарци. Легенда, пријатељи из момачких дана. И свако се сети понеке приче, анегдоте.Причају ми: Еј да ли се сећаш када је твој Ћале донео огромне посуде са кокицама када смо били у препуној дискотеци, да се не уциркамо. И смејем се. Стварно си имао тај неки живац за нас клинце.Прва вожња колима док сам седео код тебе у крилу. Осећао сам се као да сам рели возач. Нисам ни знао да у ствари ти дајеш гас и кочиш:)Стотине људи који су стрпљиво чекали испред стана да те виде, сликају се или добију аутограм.Да, волели су те. Сигурно другачије него ја. У ствари, ја сам те волео, а они су те обожавали.„Можда због богатсва љубави којима си их обасипао. Не знам зашто. Тек, за њих си био увек и само МИЛОРД“Не могу да прескочим ни нека наша ноћна дружења. Она за које мама баш и није знала.Шок када су те људи видели у рок кафићу Сачулатац како улазимо заједно негде око три ујутру.Знало се тада да почиње Твоје вече. Музика са озвучења. Романа, Звиждук, Ема Емили, Бела дама, црни краљ и наравно…како то обично бива, негде пред зору затвара се локал уз песму Београде, Београде.Имао си тада око 75 година. Небитно. Сећам се само задовољних мојих вршњака који у неверици прилазе и фоткају се са тобом док мени у поверењу шапућу.: Јбт,какав је Ђоле цар. Брате, ћале ти је шмекер за медаљу. Не зезај да ти је ово ћале, легенда.На сцени си давао себе до последњег даха, до последње сузе, до последњег атома снаге.И зато су те волели. Поштовали. И колеге, а пре свега публика. Публика која је била неодвојиви део твог живота.Прочитајте још: 

2021

Вести

sr_RS

ђорђе марјановић, друштво