Домаћи филм, а нема Стаљина, блата и Цигана: Ово империјални мозгови неће моћи да сажваћу /видео/
18:01 26.05.2021 (Освежено: 16:04 27.05.2021)
© Sputnik / FAME Solutions/Promo
Пратите нас
Има она чувена реченица Слободана Шијана о томе да сваки наш филм који је успешан у свету мора да има три елемента, а то су Стаљин, блато и Цигани. У филму „Нечиста крв — грех предака“ искористио сам прилику да урадим све само не то, каже редитељ Милутин Петровић.
Од филма и ТВ серије у којој као редитељ потписује пет епизода, очекује да допре не само до наших људи и заљубљеника у књижевност Боре Станковића, већ и до свих оних који су, како каже, под једном врстом сегрегације западне културе.
Сви од нас очекују блато и диктатуру
„Тражи се од тебе да се бавиш приказом гротескног друштва које живи на неки необичан начин, који нема везе са животом којим живе људи у Француској или у Данској. Као човека од шездесет година, а који је 40 у овом послу, болело ме је када сам схватио да се од мене тражи да приказујем мој народ и моју културу на гротескан начин, боли ме та сегрегација која постоји у светској публици у односу на све земље. ’Нечиста крв‘ је такав приказ да мислим да њихови испрани мозгови са тим империјалистичким начином гледања на нас овде — неће моћи то да сажваћу. И раније сам радио арт хаус филмове, где сам наилазио на то „шта сад овај нама прича о тим стварима, ми од њега очекујемо блато, Цигане и нешто као ’диктатура ме притиска овде па се ја борим‘. Лично се надам да ће овај филм наићи на јако добар одјек и страшно желим да га прихвате људи јужно и источно од нас. Мислим да од нас до Каира има триста милиона оних који су такође под том врстом сегрегације западне културе и западног света, а којима смо ми запад и који сада могу наш филм да гледају као што ми гледамо француски. Волео бих да се наш филм обрати људима који живе у Либану, Јордану, Египту, Турској… То су све људи као ми“, објашњава за „Орбиту културе“ Милутин Петровић.
Филм је рађен по сценарију Војислава Нановића, који је деценијама чекао да буде пронађен. Адаптирала га је драмска списатељица и песникиња Милена Марковић.
„Као редитељ стајао сам на раменима Боре Станковића, Воје Нановића и Милене Марковић. Бора је лектира, али оно што је мене увукло у целу ствар, јесте Воја Нановић, један од пионира послератне кинематографије. Током четрдесетих и до краја педесетих био је један од најзначајнијих аутора у бившој Југославији — радио је филмове као што су ’Чудотворни мач‘, ’Бесмртна младост‘, ’Шолаја“… који су ремек-дела. За његов последњи филм ’Боље умети‘ један млади комуниста на партијском састанку рекао је: ’Овај што је снимио боље умети, боље да је снимио боље умрети‘ и Воја је устао с тог састанка и одлучио да оде у Америку. Негде на крају његовог боравка у Њујорку и уочи повратка у Београд писао је сценарио по свим Бориним делима. Пореклом са југа, волео је врањанског писца толико да је и сину дао име по њему“, открива Петровић, уз констатацију да је Нановићев сценарио урађен ингениозно.
„Воја је успео из целокупног Бориног опуса да извуче драмску структуру, направи сплетке, интриге, да све оно што је у књигама на пет страна скрати и преточи у оно што је прави филм. Дивно је што је он с једне стране обожавао Бору Станковића и разумео га, али с друге стране је био озбиљан филмаџија који је знао да су најбољи филмови — филмови Џона Форда, Акира Куросаве, Хауарда Хокса. Из тог знања и осећања је правио сценарио за овај филм. Ја сам пронашао његов последњи примерак захваљујући Бојани Андрић, која је на срећу знала за њега.“
Зашто је „истерн“ занимљивији од вестерна
Филм који је тренутно у постпродукцији, премијерно ће бити приказан 26. августа, када улази и у биоскопску дистрибуцију, а почетак емитовања ТВ серије планиран је за Нову годину.
О амбијенту Врања грађеног на периферији Београда, Петровић каже да је пре свега Нановићев.
„То је углавном Војин амбијент. Бора Станковић се углавном бавио описима гардеробе, накита, пажљиво уочавајући детаље на шалварама, минђушама. Све ћемо то видети и на костимима за које је одговорна Марина Меденица, која их је осмишљавала три године, прочитавши све могуће научне радове који се тичу 19. века.“
О свету Оријента који је главни амбијент у ком се одиграва ова прича, редитељ каже да је по много чему — занимљивији од оног западног у коме су смештени вестерн филмови.
„Радња овог филма се дешава 1850. године и оно што је ту занимљиво, јесте да се већина вестерна дешава у исто време, у Аризони, Тексасу. Зато ми овај филм зовемо ’истерн‘ и верујемо да је тај период наше историје по већини ствари занимљивији од Запада. На пример, тексашки револвери су били обична оружја, која су евентуално имала фенси дршку од слонове кости, а наши су били изрезбарени оним радовима као на Башчаршији. Или шешири, капе, јахаћа седла, то је све у евроазијској култури било занимљивије од тексашке“, сугерише редитељ Петровић.
Катарина Радивојевић у улози Трифунове сестре Цоне
© Фото : FAME Solutions/Promo
Да је једна од важних линија ове филмске приче наследство греха, говори и део наслова филма. О томе редитељ каже:
„Главни јунак је Хаџи Трифун, који је Софкин деда и отац ефенди Мите, тако да је ово приквел ’Нечисте крви‘ који објашњава генезу и корене онога што ће да буде ’Нечиста крв‘. У том смислу је и објашњење како се ништа не дешава тек тако, него су то све неке пртине које вам родитељи, деде, чукундеде утабавају. На Балкану су пртине изузетно компликоване и за њих важи оно правило да је пут до пакла поплочан добрим намерама. Пртине наших предака су заиста утабане из најбољих намера, али врло често воде у неким правцима који су стрампутице, слепе улице и у најмању руку су ужасно компликоване.“
Зашто је изостала „Жал за младост“
Према Петровићевим речима и музика за филм је пажљиво бирана. Многи ће бити изненађени што су неке песме које се трајно везују за Бору и Врање — изостале.
„Имамо две музике: једну која се свира унутар филма и музику која је рађена за филм. Нећемо чути ’жал за младост‘, то смо избегли, то је оно што се данас зове народњаци, а ти људи нису слушали народњаке. Митке је био веома образован момак. Ефенди Мита је личио на неког ко је завршио Харвард, говори два језика, студирао је у Истанбулу, пропутовао је свет … Хаџи Трифун је човек који такође говори неколико језика, који тргује на релацијама од хиљаде километара, он је хаџија, био је у Јерусалиму… То су озбиљни светски људи који су на себи имали ствари у вредности од неколико хиљада евра у данашњој вредности. И они нису били људи који слушају гранд, нису били кич људи. И то је једна велика неправда када сведете Бору Станковића на фолклорно друштво, у коме се обуку турске шалваре и удара даирама. Мени је лично било мало одбојно то тумачење Боре, мислио сам да Бора у ствари не припада мени, јер сам га увек виђао у интерпретацијама у којима стари глумац на јако патетичан начин говори неке чудне речи, док неке три жене из фолклорног друштва врцкају играјући неку шатро народну игру. А то није истина, Бора је био модерниста, озбиљан модерниста“, истиче Петровић и додаје:
„То дело је готово шокантно модерно, невероватно је колико има везе са данашњим дешавањима…“
Драган Бјелогрлић као Хаџи Трифун у "Нечистој крви"
© Фото : Јутјуб принтскин
„Какав је Бјела, боже…“
О глумцу, коме је поверио главну улогу, Драгану Бјелогрлићу, редитељ каже:
„Увек су Миткета из ’Коштане‘ приказивали као човека од 70 година који жали за младошћу, што је потпуна лудост. Митке има 38 година када говори `жал за младост` и по тумачењу Милене Марковић, он има сифилис и то је Миткетов проблем. Жал за младост није жал старца који је некада био млад, то је жал човека чији је живот протраћен. То је суштина дерта. Најстарији човек у читавој драми је Хаџи Трифун, који у тренутку кад се она дешава има 52 године, није то прича ни о каквим старцима. Бјела је најстарији у подели и морам да кажем да сад, док радим постпродукцију и сваки кадар гледам осамсто пута, никад се није десило да гледам дуже од два минута, а да немам потребу да наглас изговорим: ’Какав је Бјела, Боже…‘“
