00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
ОД ЧЕТВРТКА ДО ЧЕТВРТКА
17:00
60 мин
ОД ЧЕТВРТКА ДО ЧЕТВРТКА
Хоће ли бити Трећег светског рата
20:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Дуалност Милене Павловић Барили“
20:30
30 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери

Огроман посао пред Русијом и Србијом: Заједничка борба за – истину

© Sputnik / Лола ЂорђевићРуска и српска застава
Руска и српска застава - Sputnik Србија, 1920, 01.06.2021
Пратите нас
Релативизација одговорности за ратне злочине током 20. века, поистовећивање џелата са жртвама, умањивање значаја недела – то су задаци политичке ревизије историје која се спроводи протеклих година. У одбрани истине од кључног значаја може да буде Институт за очување историјског сећања, који би до краја године требало да оснују Србија и Русија.
Председник Народне скупштине Србије Ивица Дачић у понедељак је започео посету Москви и том приликом се састао са председником Државне думе Русије Вјачеславом Володином, с којим је разговарао о унапређењу односа две земље.
Они су, између осталог, разговарали и о заједничком оснивању Института за очување историјског сећања до краја ове године, чији би циљ, према Дачићевим речима, био борба против релативизације историје, односно „искривљавања истине о антифашистичкој борби у Другом светском рату“.

Институт који чува истину о Србији и Русији

Политичка ревизија историје, којом се злонамерно „изврћу“ историјске чињенице, злочинци изједначавају са жртвама и значај недела умањује, протеклих година је узела маха. Борба против релативизације историје и њеног прекрајања подразумева очување истине и сећања на кључне улоге совјетских и српских војника у војевању и победи у Другом светском рату.
Историчар Милош Ковић за Спутњик истиче да само помињање очувања историјског сећања у називу Института указује на то да је оно угрожено, односно да је, пре свега, угрожено сећање на страдање руског и српског народа у 20. веку.
„Најнепосреднији задатак таквог института, по мом мишљењу, био би систематско проучавање и трагање за пуном истином у Другом светском рату и то, пре свега, о свесној намери освајача да униште руски и српски народ. Мора се размишљати о ономе што је научна стратегија и ван тих института, како Русије, тако и Србије. Тимови са довољно ауторитета у струци прво би требало да дефинишу кључне теме, попут: рата на Балкану деведесетих година, Другог светског рата, Првог светског рата... Направити тимове, дефинисати истраживања и рокове и урадити то. То не сме да остане на декларативном нивоу, како је било до сада“, напомиње Ковић.
Главни задатак Института требало би да буде систематско проучавање и трагање за истином у Другом светском рату
Када се истраживања заврше, додаје Ковић, потребно их је објављивати, првенствено на руском и српском, а потом и на западним језицима, пре свега на енглеском:
„Мора се ући у борбу за истину. Мора се ићи у борбу за историју, при чему, наглашавам, није ни Русима ни Србима потребна руска и српска истина. Потребна нам је истина, а по мом дубоком уверењу, истина је на нашој страни. Такав институт треба да се бави истраживањем чињеница, истине, а не идеолошко-политичком пропагандом. Њу треба да оставимо некоме другоме“.
Према Ковићевом мишљењу, сарадња са Русијом у истраживањима је од огромног значаја за Србију, јер је нашој земљи потребна глобална перспектива, коју има руска наука. Он сматра и да би Институт требало да сарађује и са истраживачима који нису нужно руског или српског порекла, јер то чине и друге озбиљне институције у свету.

Дубоки корени ревизионизма – на Западу

Ковић подвлачи да се ноторне чињенице о походима Немачке и њених сателита на Совјетски Савез и Југославију данас доводе у питање и да то чине управо земље које су те походе водиле, као и да су најгрлатије оне државе које би желеле да оправдају своје учешће у рушилачким и геноцидним походима на Русију и Србију.
„Овде је геноцид кључна реч. Онда се мора размишљати о коренима геноцида, а истраживање корена геноцида над руским и српским народом мора да нас врати дубље у прошлост. Ту би се ваљало враћати најмање до 13. века, до похода Тевтонских витезова и Швеђана на Русију, односно до Крсташких ратова угарско-хрватских краљева на Србе у Босни и на Србију, односно угрожавање Србије. Геноцид је тема која се мора истраживати у дубљој историјској перспективи да би се боље разумела и ту је потребна најближа сарадња руских и српских историчара“, сматра Ковић.
Како каже, потреба је да се промени слика онога што се догодило у 20. веку, а то се чини из перспективе лажног помиритељског тона, при чему није случајно то што се управо они који су претрпели геноцид за геноцид и злочине оптужују.
„Посебна тема овде је Јасеновац, концентрациони логори за Србе. Руси су такође уништавани у концентрационим логорима у Другом светском рату, али мало тога је упоредиво с Јасеновцем. Када поредимо концентрационе логоре, морамо да разумемо да концентрациони логори за Србе, а нарочито за Русине, постоје и у Првом светском рату. Ту се показује логорашка историја не само Срба, него и Руса. И те појаве се морају посматрати у континуитету. Огроман ће посао бити пред руском и српском историографијом, јер нема више времена за губљење. Зло политички инструментализованог ревизионизма пустило је дубоке корене на Западу“, истиче Ковић.
Ковић предочава да ревизија историје Другог светског рата још није попримила размере ревизије Првог светског рата, којом се умањује кривица Централних сила и њихових савезника, а који су, с појединим изузецима, били савезници и у Другом светском рату.

Припрема за нове походе

Иако политички ревизионизам има дубоке корене на Западу, Ковић тврди да у западним земљама има и озбиљних историчара, али да су они у другом плану у односу на политичке кампање:
„Полази се од тога да онај ко контролише прошлост, контролише и садашњост и будућност. Све то су најаве нових похода на Исток, који се у овом тренутку спремају. Ми смо на својој кожи осетили како то изгледа деведесетих година. Сви знамо да је Русија следећа на реду и то се, чини ми се, најбоље разуме у Русији. Ревизија историје је, по правилу, припрема за одређене политичке и стратешке кораке“.
О оснивању Међународног института за очување историјског сећања било је речи и почетком прошле године у Москви, на петом заседању Комисије за сарадњу између Народне скупштине Републике Србије и Државне думе Федералне скупштине Руске Федерације.
Подсетите се: Како је у Паризу покушана ревизија резултата Првог светског рата
Прочитајте још:
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала