Ветрењача на старом колубарском мосту: Представљена књига Радована Белог Марковића

© Јутјуб/СпутњикРадован Бели Марковић
Радован Бели Марковић - Sputnik Србија, 1920, 28.07.2021
Пратите насTelegramOdyssey
Мада се по сопственом признању „од књижества и около књижества није белог хлеба најео“, и упркос податку да је последња књига „Плава капија“ и даље у пажњи читалачке јавности, Радован Бели Марковић, најпознатији становник Колубаре и белог Ваљева, успео је да свом јединственом литерарном свету дода и причу о — ветрењачи.
„Стојна ветрењача“ у родним Ћелијама
Књига „Стојна ветрењача“ последња у дугом и јединственом Марковићевом низу, представљена је на старом мосту на Колубари у пишчевим родним Ћелијама.
Њена радња одвија се у Белом Ваљеву, обухвата период од краја 19. до прве три деценије 20. века, а њен стожер је бојар Тадић, изданак породице која је богатство стекла на сумњив начин, који подиже ветрењачу на брду које је заправо клизиште…
По пределима познатим из ранијих дела овог књижевног поседника Колубаре и брда обитавају — како обично бива у овој прози — и велике фигуре из наше културне прошлости. Овога пута филозоф Бранислав Петронијевић, научник Јован Цвијић и писци Милован Глишић, Стеван Сремац, Лаза Лазаревић... извучени су из „душевних сваштара“ колубарског „мнимог литерате Р. Б. Марковића“.
Говорећи о новој Марковићевој књизи, проф. др Радивоје Микић казао је да је целокупним делом овај писац подигао висок књижевни споменик простору завичаја, али и — достојанство самој књижевности.
„Када читате Радованове приче и романе, имате утисак да се крећете кроз простор који бележе историја и географија, а када зађете у његове књиге, видите да је направио свој свет у коме се једино он суверено креће. Радован Бели Марковић још једном диже достојанство књижевности и хоће да покаже да је њена улога у људском животу веома висока и важна. Своју књижевност и нас он поново хоће да врати раскоши, обиљу и једној врсти духовног племства“, рекао је Микић.
Говорећи о „злехудом ћелијанству“ као погледу на свет, велики писац открио је да је за један важан пут — мостарину већ платио.

„На овом месту пред вама стојећи и низ воду сетан гледајући, не могу да утишам одјеке мамљивих речи које и са овог света канда допиру, поготово ноћу, док се небески свод у води огледа, кад се сваком може учинити да преки у небо пут надоле води, о чему сам, за сада, без сопствене мисли и утврђеног става. Мостарину сам, колико да се зна, већ одавно платио“, рекао је Радован Бели Марковић.

Роман „Стојна ветрењача“, објављен у издању Српске књижевне задруге, био је у ширем избору за Нинову награду за роман године. Његов аутор власник је неких од најпрестижнијих књижевних признања попут Андрићеве и награде „Меша Селимовић“. Упркос успеху, остајући неосетљив на привилегије које он доноси, остајући веран теренима око најславније српске реке, Радован Бели Марковић остао је доследан и у намери да оствари један од својих главних књижевних циљева: да својим причама створи „целителну бању“ у којој се може опорављати читалачка напаћена душа… Једна од њих зове се „Стојна ветрењача“.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала