Пола ступца за сина и унуке Пера Зупца

© Живота ЈевтићМилош Зубац и Перо Зубац
Милош Зубац и Перо Зубац - Sputnik Србија, 1920, 08.08.2021
Пратите нас
Да ли би стих „Пола ступца за Перу Зупца“ из чувених „Мостарских киша“ требало „проширити“, с обзиром на то да се поетски дар новосадског песника успешно расадио у две генерације Зубаца? Управо у то се уверава публика широм Србије на наступима овог породичног музичко-поетског састава, који поред Пера чине његов син Милош и унуке Милена и Меј.
Да за Зупце треба одвојити више од пола ступца јасно је и по укупној музичкој продукцији песника и музичара Милоша Зупца, који је, после албума „Косовске“ на ком је у другачијем тонском звуку обрадио српске песме са Косова, објавио и „Хазарске“, „Херцеговину“, „Паралеле“, „Јучерашњи свет“. И све то, како каже за Спутњик, из истог осећања за традицију, корен и оно најбоље што јесмо.
„Све то долази из истог порива, из истога језгра, иако је формално различито. Долази спонтано и природно, као и све друго у животу“, каже Милош Зубац.
За стваралачку нит која постоји и негује се у породици верује да је природна последица љубави према ближњима, али и према традицији која не само да се воли, већ се и ствара.
Маша Радовић и Перо Зубац - Sputnik Србија, 1920, 08.12.2019
Перо Зубац: Меси и Ђоковић ће обележити 21. век /видео/
„Волим традицију и трудим се да је и сам стварам. Било је сасвим разумљиво што сам, као родитељ, пратио своје ћерке од њиховог рођења — једна има 12, друга седам година — што су расле са мном и са дедом, што сам их водио на концерте и на наше наступе, да та стваралачка нит постоји и да је оне настављају у нашој породици. Чини ме радосним то што су наше три генерације активне у овој стварности. На мом недавно објављеном двоструком ауторском албуму ’Паралеле‘ на једном омоту налази се Милена, а на другом Меј. На тим албумима се налази и по једна њихова песма. Деда Перо, ја и мала Меј смо сарађивали на албуму ’Хазарске‘ у једној песми, јер сам на том албуму највише радио са стиховима мог оца, а Меј је свирала усну хармонику. На том смо се снимку стекли и Перо и ја и Меј. Тако ми радимо као Зупци“, открива Милош.
На питање како се праве албуми попут „Косовске“, „Хазарске“ и „Херцеговина“, да ли повезује то у породици однеговано осећање за традицију, све оно што је, именујући своју музику, сам назвао „Сербикана“, Милош одговара да је то у почетку била шала, али…
„Да, с почетка сам се мало шалио са тим називом, зато што је тада у Београду нарочито била популарна ’американа‘. Постојали су изузетни кантаутори, бендови који и сада раде, само мало мање. И онда сам, иако сам их подржавао и писао о њима, рекао „добро, ако је то ’американа‘, онда је ово што ја радим ’сербикана‘. А ’сербикана‘ је зато што сам се доследно држао матерњег језика, у њему сам нашао једно од својих уточишта и један од важних ослонаца за моје стваралаштво. Поготову у језику косовских народних песама. Истина је да ’Херцеговину‘, ’Косовске‘, ’Хазарске‘ и песме са албума ’Јучерашњи свет‘ повезује тај духовни завичај који се очитава у нашем језику. Уверен сам да су се наши преци склонили у тај језик, нарочито наши преци са Косова и Метохије и да их можемо у том језику и даље наћи. То је простор ван времена и зато сам тако реаговао кад сам се упознао са лирским народним песмама са Косова. Имао сам потребу да им пружим музички живот више и тако је настао албум ’Косовске‘.“
Лаза Костић - Sputnik Србија, 1920, 02.08.2020
Зашто Срби заборављају великане: Космичка завера против Дунђерских и Лазе Костића
„Не треба човек да зна много историје па да буде свестан колико нас је заправо традиција одржала у минулим столећима. Зато се с поштовањем односим према њој, али и радим с њом. Мој однос са традицијом је узајаман, двосмеран.“
Критичари су већ приметили да овај песник и музичар у свом ауторском раду традицију, односно духовност углавном осећа као безусловну љубав, која се у његовим стиховима изједначава са добротом.
„Темељ на којем желим да стоји укупни мој рад јесте безусловна љубав и доброта, благост и нежност. То су вредности које заступам колико год могу и у овом мом свакодневном животу, грађанском, породичном. Ту љубав није лако дохватити, али сам усмерен ка њој, ка доброти коју тражим и налазим и пружам колико могу и добијам много. И наравно да се то очитује у мом стваралаштву. Потребно је у музици, у култури, у животу уопште неговати такве вредности“, напомиње Милош Зубац.
Текстовима и музиком он не жели да забави, како сам открива у својим стиховима, већ да „некога побудим и пробудим, ако могу“, што открива праву природу мотива за стварањем — мисију буђења.
„Вероватно се не бих ни бавио уметношћу да сам све то могао да пронађем у нашој савременој култури у довољној мери, као неко ко воли да чита и слуша. Нажалост, углавном сам проналазио примере нечег другог и зато сам више пута подвукао да ја не забављам, превише има забаве овде. А забава не доноси ни будност, ни сврху. Наравно, човек мора бити сам пробуђен да би ишта могао да понуди другима, али све чешће на концертима наилазим на људе који ми приђу и кажу, ’па где сте до сада били‘. То покушавам да изведеним својом песмом и својом речју.“
И не само својом речју, будући да је албум „Јучерашњи свет“ саткан од стихова великих југословенских песника — од Диса и Ујевића, до Антића и Раичковића…
„То је можда последњи југословенски албум, иако ја нисам југоносталгичар, напротив. Али тај албум који сам објавио са Немањом Нешићем заиста сабира оно најбоље из некадашње заједничке државе. Биће да смо и Немања и ја имали неко осећање дуга према песницима који су нас формирали. Хтели смо да им захвалимо на овај начин и да њиховим стиховима пружимо опет један музички живот више. Ја сам растао са великим песницима не само као дете у озрачју мог оца, него и његових пријатеља. Мирослав Антић и Душко Трифуновић били су нам као породица, они су моји песнички стричеви. Касније видите да савремени музичари немају такав родослов и немају такав корен… И опет дође та љубав према традицији за коју држим да нам је веома потребна да се добро укоренимо. Сви ти песници уз које сам растао остали су уз мене, макар и не били више у видљивој стварности. На сваком мом наступу увек је с једне стране Мика Антић, с друге Душко Трифуновић, ту је и мој отац са којим често наступам, а онда су ту и они које нисам познавао, али сам се школовао на њиховој поезији и хранио се њиховим песмама. Сви су ту…“
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала