Кустурица за Спутњик: Задужени смо да чувамо светосавску идеју, јер стојимо између две цивилизације

© Sputnik / ScreenshotЕмир Кустурица
Емир Кустурица - Sputnik Србија, 1920, 13.08.2021
Пратите нас
Велико је питање у којој мери данас западно хришћанство опстаје, у Европи све мање, посебно после пресељавања тог центра у тзв. вашингтонску надбискупију. Идејом контроле и уцеловљења свет је под фирмом морала изгубио морал, каже Емир Кустурица.
На страницама његове нове, још необјављене књиге „Ја сам крив“ један од јунака каже да је у темељима класичне уметности главни састојак морал, а не перфекција. Говорећи о недостатку морала у свету, прослављени редитељ коментарише и разлоге који су довели до његовог губитка.
„Свет је изгубио морал због тога што је индивидуални морал доведен у питање. Чак је и системско решење идеје родне равноправности заправо један од тих механизама. Други је `блек лајвс метер` зато што уместо да се профилише социјалност тих двеју раса, оне се упућују једна против друге. Увек постоји `завади па владај` и људима не преостаје ништа друго него да траже у архетипу спас, јер ако нема архетипа онда нема ни ћелије. У суштини, стојећи на месту између две цивилизације, ми смо задужени да своју светосавску идеју очувамо као једину егзистенцијалну онтолошку линију“, уверава Емир Кустурица.

На Западу је индивидуализам стигао до слепе улице

Говорећи о томе да је на Западу индивидуализам стигао до слепе улице, Кустурица каже да је данас тешко доћи до дубоких истина, оних које могу бити примењене у обичном животу.
Емир Кустурица - Sputnik Србија, 1920, 11.08.2021
Подкаст
Кустурица излази из анонимности захваљујући Спутњику I Спутњик интервју
„Тешко је то зато што је број изазова огроман, што деца одрастају уз порнографију, што њихова имитација тог фиктивног света постаје њихово искуство, а не директно искуство. Можда овог директног искуства више и не може да буде с обзиром да је планета накрцана камерама на које су људи пристали.“
О јунаку нове књиге „Ја сам крив“ открива да представља синтезу Кнеза Мишкина и Раскољникова.
„Често сам сретао људе у нашем окружењу који говоре „нека, ја сам крив“. Из тога је проистекла идеја да један мишкиновски тип, мобилисан као избеглица из Книнске крајине после Олује, живи у Београду, животари и заљубљује се у девојку која постаје проститутка у Паризу, јер отац не може да врати дугове. Он се у ту судбину умеша тако што изврши огроман злочин… Други јунак, савремена верзија Порфирија Петровича из романа „Злочин и казна“ је човек чији је прадеда заглавио на Авали као руски добровољац“, открива Кустурица.

Иза руских довровољаца остала мала орахова шума…

Он додаје да су тим руским добровољцима, при одласку из домовине, мајке у џеп шињела спустиле по један орах. И пошто су поубијани, на том брежуљку је израсла мала орахова шума…
„Он јесте одличан полицајац, али жели да види Србију. У српском младићу оптуженом за злочин он препознаје неког за кога зна да је убица. Али, он такође зна и оно што је чињеница у савременом свету да закони санкционишу све што је забрањено, и пита се шта је са оним што није забрањено. У тој сфери незабрањеног, у сфери великог државног насиља и убијања које се одвија на свим деловима планете, тај човек се пита да ли оптужени младић заслужује да буде кажњен или је већ довољно кажњен својом природом и тврдњом да јесте крив. Главни кривац који производи ту трагедију, младићев таст распада се у алкохолу и на крају се убије…“, открива део приче свог последњег романа Емир Кустурица.
Емир Кустурица у Спутњиковом студију - Sputnik Србија, 1920, 05.08.2021
ЕКСКЛУЗИВНО Емир Кустурица: Радићу за Спутњик да бих изашао из анонимности /видео/
Расплет ове приче ће, како каже, делимично бити срећан, али ће највећим делом подсећати на завршне чинове Кнеза Мишкина који у истој соби са мртвом Настасјом Филиповном и човеком који је убио проведе ноћ.
„Мој савремени Порфирије Петрович који жели да дође у Београд и види ту орахову шуму, одлучи да спакује нашег јунака у мртвачки сандук заједно са убијеним оцем девојке и тако са мртвим човеком путује аутобусом до Београда.“
Са утиском да између стварног и света фикције нема много разлике, јер је у оба случаја тај свет прилично насилан, недобронамеран и неосетљив, питамо професора Кустурицу да ли је одустао од мишкиновског уверења да лепота ипак може спасити свет.

У свету „хепикратије“ лепота више није спојена са тајном

„Мислим да прво мора да се преименује појам лепоте зато што је он данас постао вулгарна копија типа билборда. Лепота није више спојена са тајном. Највећа тајна модерног света је у томе што разоткрива све тајне. Највећа последица тих седамдесетих и осамдесетих година је разбијање свих табуа. Не постоји тајна у једној држави изузев ако њен председник не инсистира на некој тајни али и тада оне нису дубоке људске тајне. Људски организам је на телевизији свакодневно располућен, путује се кроз црева, кроз срце… Али, то је све спољни свет. Постоји вера у вечну душу и нешто што никад неће бити откривено а то је та животна загонетка коју чак ни наталне карте не могу да открију. Људска путања је ипак судбински одређена а људи својим настојањем да лажне путоказе окрену како ваља реагују на тај свет који нити је великодушан нити добронамеран. У њему је, како написа један паметан човек, све смештено у тезу „хепикратије“ где је остваривање среће заправо једини људски циљ. А то је само једна од холивудских паралажа коју смо прихватили, не само ми него нажалост и Руси и читав свет. Сам Достојевски често говори да ништа боље не покрене човека да буде бољи него дубока несрећа. Срећа је заправо један од пролазних тренутака који треба да буде у збиру укупних домета који човек у свом животу може да освоји“ закључује Емир Кустурица.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала