Аца Селтик: Код куће сам и даље онај клинац који с гитаром витла по соби
21:44 03.09.2021 (Освежено: 10:06 24.01.2022)
© Фото : ALEX
Пратите нас
Ја сам Александар Д. Петровић, уредник на радију који слуша музику рационално. Аца Селтик постајем када закорачим на бину и тај Аца има 27 година. Код куће сам Саша који слуша музику лично и емотивно, клинац који с гитаром витла по соби, открива за Спутњик познати музичар.
Александар Д. Петровић, познат и као Аца Селтик, недавно је саградио „Кућу од песама“, књигу саздану од прича о познатим песмама из света попа, рока, панка, кантрија... чији су се аутори обраћали некоме из своје ближе или даље породице.
„Кућа од песама могла је да буде солитер, али није. То су приче о породици јер су све песме у овој књизи, а има их 52 плус једна бонус песма, породичне и говоре о односу родитеља и деце, односу супружника, односу чланова шире фамилије...“, каже аутор.
Од „Битлса“, „Стонса“, „Клептона“, „Спрингстина“, незаобилазних „Даблинерса“, па до модерних аутора попут Сампе, Стромаеа, бендова „Мјуз“ или „Килерси“, Петровић гради уточиште од лоше енергије, хладноће, од свега напољу што се дешава и штити нас снагом музике и речи, у чему му помаже наша цртачка звезда Алекса Гајић који је ову књигу илустровао.
„Мени је кућа од песама пребивалиште, јер ми је музика у глави нон стоп. То такође може бити сигурна кућа, која штити од свега што долази споља, а ја мислим да је на то Алекса циљао када је илустровао насловну страну. Када себе желиш да одвојиш од негативних ствари, не пушташ музику која ти не прија. Увек пустиш нешто што те ушушка, што те чини сигурним, што ти даје самопоуздање. Сећам се када сам као тинејџер слушао ’Вајт снејк’ и песму ’Here I go again’. Пустим тај рефрен, схватим да долази крај неког лошег дана и кренем испочетка. Свако од нас има свој окидач и реагује на песме на себи својствен начин“, сматра Петровић.
Насловница књиге "Кућа од песама"
© Sputnik / Дејан Симић
Задатак за родитеље: пази шта певаш
Како пише у предговору књиге, Петровић често бира песме о очевима јер и своје очинство схвата на најозбиљнији начин. Отуда је он овом књигом свим родитељима дао задатак да застану, ослушну себе јер је дете ту и гледа широм отворених – ушију.
„Моја прва музичка љубав је било ’Лабудово језеро’. Мој је тата био мудар да са пута у Немачкој донесе десетоинчни винил берлинске филхармоније која је изводила ’Лабудово језеро’, а плоча је била опремљена књигом са сценама из балета, графикама које сам опчињено посматрао. Доминантан осећај који памтим јесте страх и одушевљење у исто време. И дан данас најежим се када чујем поједине музичке деонице из балета Чајковског. Све после тога биле су рефлексије тог осећања, тражење узбуђења, преслушавање плоча које и даље скупљам“, каже музичар.
Илустрације у књизи потписује Алекса Гајић
© Sputnik / Дејан Симић
Лични укус оставим на портирници зграде у којој радим
Еклектичан избор музике на различитим језицима, у различитим стиловима Петровић, како каже, дугује раду у редакцији образовног програма за децу, младе и породицу Радио Београда која је, уједно, издавач ове књиге.
„Од првог дана рада научио сам да лични укус оставим на портирници и покупим га када кренем кући. Никада нисам дозволио да ме жанрови спутавају. Код куће можда никада не бих слушао Џенифер Ворнс, за Сампу никада не бих ни чуо, а испоставило се да је прича о тој песми у књизи једна од најемотивнијих“, наводи он.
© Sputnik / Дејан Симић
Од свих прича о песмама у књизи, аутор истиче да му је најнеобичнија песма „The River“ Бруса Спрингстина коју је легендарни музичар посветио, ни мање ни више, него свом зету.
„Када причамо о песми Спрингстина ’Река’ која је посвећена зету, ако пажљиво ослушнемо реч, схватимо да је то социјална поема о америчкој средњој класи током седамдестих и о његовом зету који је напорно радио да би прехранио своју породицу“, открива Петровић кога музика инспирише да открије шта се крије иза сваког звука, иза сваког стиха.
„За песму ’Енџи’ која се налази у овој књизи и дан данас нисмо сигурни шта је права прича. Да ли је то Џегерова песма посвећена девојци по имену ’Енџи’ или Ричардсов опроштај од ’белог праха’. Што би ’Стоунси’ рекли – ’све што чујете о нама је истина’. Лично мислим да је то Ричардсова прича – некако ми је не иде љубавна прича у стиху ’не може нам нико рећи да нисмо пробали’ јер онда нема срећног краја. Можда сам и ја склон срећном крају“, признаје музичар.
Нисам се ошишао
Као што и пише у песми „Ион“ састава „Anthony and the Johnsons“:
„Сви ми у себи имамо унутрашњег оца, унутрашњу мајку и унутрашње дете. Наш унутрашњи отац нас штити и води, мајка нас негује и ствара сигурно место, а посао детета је да буде слободно, да осећа и да сања и машта неспутано“.
Попут аутора ове песме, писац „Куће од песама“ овом књигом оживео је и оца, и мајку, и дете у себи, што најбоље показује последња, бонус песма ове књиге.
„То је песма ’Џорџа Торогуда и Дистројерса’ под називом ’Шишање’. Мене цео живот покушавају да ошишају. Почео сам да пуштам косу у 4. разреду основне школе када сам чуо песму ’Highway to hell’ 1979. и нисам се шишао до 17. септембра 1988. Следећи пут ошишао сам се 1999. Престао сам да пуштам косу 2017. године. Колико год покушавали да ме ошишају, ја сам био тврдоглавији јер је то био мој начин да се изразим. То сам био ја. То је уједно и прича ове песме. Шишање је метафора за срећу – иако сам скратио косу, нисам се ошишао“, закључује Селтик.
