https://sputnikportal.rs/20210913/kad-se-drznemo-da-dirnemo-u-mocnu-prirodu-ona-uzvrati-jace-od-roja-strsljenova-1129717354.html

Кад се дрзнемо да дирнемо у моћну природу, она узврати јаче од роја стршљенова

Кад се дрзнемо да дирнемо у моћну природу, она узврати јаче од роја стршљенова

Sputnik Србија

Како је могуће да некоме падне на памет да усред нетакнуте природе складишти нуклеарни отпад? У чему је тајна отпорности некога ко је у раној младости преживео... 13.09.2021, Sputnik Србија

2021-09-13T22:02+0200

2021-09-13T22:02+0200

2021-09-14T15:11+0200

култура

документарни филм

белдокс

друштво

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/09/0a/1129717123_39:0:1831:1008_1920x0_80_0_0_410321dfa4c7be6b1fbf9deaa150fb01.jpg

За одговорима на ова питања трага Теа Лукач, редитељка документарног филма „Корени“, који се приказује на овогодишњем Међународном фестивалу документарног филма „Белдокс“, у оквиру домаћег такмичарског програма.Филм „Корени“, сниман у редитељкином родном месту Двори на Уни, које је напустила са шест година због рата, светску премијеру је имао у такмичарском програму фестивала у Карловим Варима. Пред гледаоцима је групни портрет разноликог света који насељава редитељкино родно место, окружено прелепом природом, непрегледном шумом и моћном реком.Филмско сведочанство о живописном крају у његовим мештанимаПопут јунака Џармушовог филма „Ноћ на земљи“ јунаци документарца Тее Лукач седе на задњем седишту аутомобила, возе се по свом живописном крају и причају приче од којих су неке љупке и духовите, неке потресне и застрашујуће, а неке потпуно невероватне и непојмљиве.„’Корени‘ су замишљени као концептуални филм, с документарним и етнографским елементима и представљају фузију разних редитељских приступа. Управо због тог етнографског елемента, било ми је важно да забележим људе с тог поднебља, да оставим неку врсту сећања на приче које су невероватне, што због свог садржаја, а што због употребе језика, звука и песме, обичаја из тог краја, као и дневно-политичких тема које заокупљају његове мештане“, објашњава Теа Лукач у разговору за Спутњик.Игра крхког човека и вечне природеСваку причу у филму прате уводни кадрови амбијента у којем живе његови јунаци. То су призори и звуци моћне и тајновите природе — голог дрвећа, густе шуме, немирне реке, измаглице, ветра. Игра крхкости људског постојања и вечности и монументалности природе била је, како каже редитељка, основ њене концептуалне замисли.„Филм је формално једноставан, он се поиграва само с та два елемента. Имамо на задњем седишту аутомобила путнике који се на свом путу између две тачке осећају довољно слободно да поделе неке своје приче или анегдоте с публиком. Желела сам да створим утисак изолованог, интимног света, као да публика учествује у нечему у чему иначе не би, као да је испред прозора који отвара поглед у фрагменте људских судбина. Они су праћени кадровима које повезује симболика прелепе природе, река и шума поред којих сам одрасла, а које су ми одувек деловале древно, примордијално. То дрвеће је ту било пре мене и ако буде среће, биће ту и после мене. Окосница филма је, заправо, игра два различита пејзажа. Једно је пејзаж крхке људске душе, а друго је предиван природни пејзаж“, наводи редитељка.Природа, како каже, није приказана идилично и романтизовано, него као нешто што има моћ над нашим животима и што треба да посматрамо с неком врстом страхопоштовања.„Снимали смо зими, пратећи промене у природи у зависности од временских услова. Сваки сегмент је асоцијативно повезан с причама које путници доносе из возила и то су иње, магла, ветар... Пошли смо од природе и природних циклуса, јер је то повезано и с основном идејом филма, а то је да он прати циклус људског живота“, каже Теа Лукач.Животни циклус — од шарених бомбона до празног седишта аутомобилаОд прве приче, у којој се група деце враћа с Машкара и размењује утиске о томе ко је добио боље слаткише, преко активистичких прича о потреби да се заштити природа, певања песама из тог краја, све до тешких животних прича о насиљу, присећања на готово надреална искуства из давне младости и најзад, празног седишта које гледамо у последњој сцени — филм „Корени“ прати људски век од рођења до смрти.„Желела сам да направим филм који је пун живота, иако је тај живот пролазан, крхак, често и тежак. Мислим да је у неким сегментима филм и духовит. Желели смо да осликамо богатство људског живота, не да се бавимо црнилом или белилом, него да пробамо да нађемо истину у тим људима и њиховим причама“, каже редитељка.Научна фантастика — нуклеарни отпад усред нетакнуте природеУ једној од прича пред гледаоцима су локалне активисткиње које прикупљају потписе за петицију против складиштења нуклеарног отпада у околини Двора. Њихов разговор не покреће само питања екологије, него и питања односа појединца и власти и занемаривања потреба заједнице.„У једном тренутку рада на филму о свакој причи сам размишљала као о својеврсном жанру, па је тако прича са стршљенима била магични реализам, причу с децом и Машкарама сам видела као хорор, наравно, само у визуелном смислу. Ту је и фолклор као универзални елемент који омогућава да се чује локални звук, локална песма. Имамо драму, мјузикл, комедију... А причу о екологији сам доживела као потпуну научну фантастику. Двор је веома мало место, на граници између Хрватске и Босне, с практично нетакнутом природом. И сада се прича о плану да тај простор постане стециште нуклеарног отпада. Не знам како то другачије да разумем него као научну фантастику. Не само зато што сам ја из тог места, него зато што је то ретко чиста и сачувана природна средина. Невероватно је да некоме пада на памет да то препушта било каквој врсти отпада, не само нуклеарног“, констатује редитељка.Блиски сусрет с ројем стршљеноваПретпоследњу причу — исповест старца који се враћа у младост и приповеда о томе како је преживео напад роја стршљенова — редитељка означава као магични реализам.„На много начина је ова прича искра целог филма, он је и кренуо из те приче, јер је човек у кадру, заправо, мој деда. Његову причу сам слушала целог живота, некад ми је звучала невероватно, некад сам му веровала, а њена окосница је то да је када је био тинејџер брао јабуке и налетео на гнездо стршљенова које се срушило на њега. Он каже да су га убола 23 стршљена, не знам да ли је заиста било тако, али је свакако имао много убода. Био је, практично, осуђен на смрт. Живели су у забаченом селу и његова бака и мајка су у очајничкој жељи да га спасу одлучиле да га закопају у земљу, верујући да она извлачи отрове. Мој деда је тако закопан провео неколико дана и уз разне перипетије о којима прича у филму, успео је да преживи“, прича Теа Лукач.Њен деда тврди да након овог драматичног искуства никада није био болестан и да никада није ишао код лекара.„Он открива да захваљујући том инциденту има изузетно јак имуни систем. Посебно је занимљиво, из перспективе ове данашње пандемије, што је снагу свог имунитета открио у војсци, током пандемије азијског грипа. У филму нам открива како су и сами лекари били збуњени због снаге његовог организма и како су га испитивали. Ми смо све то снимили, вратили се у Београд, а онда је петнаестак дана касније кренуло закључавање. На тај начин се филм неочекивано повезао с нашом стварношћу“, закључује редитељка.

2021

Вести

sr_RS

култура, документарни филм, белдокс, друштво