Зашто цео регион плаче док гледа „Тому“
19:19 23.09.2021 (Освежено: 13:45 24.01.2022)
© Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC
Пратите нас
Да ли публика рони сузе због несрећне судбине легендарног Томе Здравковића или због жала за Југославијом, младошћу и не тако давним безбрижним временима?
„Цела сала рида“, а после „људи излазе из сале плачући“ само су неки од наслова након београдске прeмијере филма „Тома“, о животу и делу легендарног певача народне музике Томе Здравковића. Слични наслови су се појављивали и у регионалним медијима после пројекције на Сарајевском филмском фестивалу.
Филм који прети да постане већи блокбастер и од „Монтевидеа“ уколико то ковид околности дозволе, судећи према медијским написима за неколико дана „источио“ је више хектолитара суза публике него што се уз Томине песме у последњих неколико деценија попило вињака.
Плачемо ли због Томе или због себе
Да ли публика рони сузе због Томине несрећне судбине, жала за Југославијом, младошћу и не тако давним безбрижним временима, питали смо новинара и писца Мухарема Баздуља и филмског критичара Ђорђа Бајића.
Баздуљ цитира некад у целој Југославији популарну хрватску списатељицу Марију Јурић Загорку која у једном свом роману каже да „само сродна бол може измамити сузе, јер увек сами због себе плачемо“.
„Овде је исти случај. Људи плачући за Томом и Југослaвијом плачу за својим бившим животом ако су довољно стари , а ако су млади за својим недогођеним животом јер је и филм тако постављен. А таква је и историјска чињеница да је Тома Здравковић умро у септембру 1991. кад су нека пушкарања већ почела али још нема ни Дубровника ни Вуковара као симбола почетка правог рата. Људи заправо плачу за својим или изгубљеним или недогођеним животом“, сматра Баздуљ.
Демони Томе, Џонија Кеша и Елвиса
Наравно, сузама публике доприноси и тужна животна прича Томе Здравковића, која је, према Баздуљу, митска и сродна причама Елвиса Прислија или Џонија Кеша, „које су обележене успонима и падовима“.
„То су приче о неким демонима који вуку човека ка дну, а таленат га вуче ка врху, а то је увек помало архетипски и ствара неку причу с којом се људима лако идентификовати“, истиче он.
Добро је ако публика плаче
Међутим, Бајић који је „Тому“ гледао у Нишу каже да није присуствовао „масовним плакањима“ али додаје да је добро ако публика плаче јер треба да постоји филм који може изазвати такву реакцију људи, посебно у јако напетим ситуацијама у каквим живимо од избијања пандемије. У тој конотацији, „Тома“ се појавио у правом тренутку, под условом да производи катарзични ефекат код људи.
„Код мене лично то није био случај. Просто, то је једна кафанска прича која је урађена на један прегледан начин, али мени лично као гледаоцу није нешто значила можда зато што немам неки претеран осећај кад је Тома Здравковић у питању. Знам ко је он био, неке његове песме су ми сасвим у реду, али нешто се нисам претерано бавио њим, нисам се удубљивао, а сам филм је тако постављен да ми добијамо неке најосновније податке“, каже Бајић.
Бајић истиче да чак и он који о Томи не зна нешто много, после гледања филма није сазнао ништа ново, због чега филмску причу оцењује као неки „скуп општих места са дозираним моментима који би требало да изазову сузе“.
Подгревање обавезне лектире
Тома Здравковић је део популарне културе Србије и Југославије и то ће остати, јер људи у начелу знају ко је био, знају и његове песме чак и ако не слушају ту врсту музике, тако да је он одувек имао своје место и имаће га, без обзира на филм.
Филм је скренуо пажњу на њега, мада самом Томи Здравковићу то није било неопходно, јер оно што су он и Силвана Арменулић радили људи слушају и даље и воле њихове песме, оцењује Бајић и додаје да Тома Здравковић никада није нестао из јавног простора.
„Овај филм ће то само мало подгрејати као и серија кад се појави, више ће побудити интересовање код неких људи који су знали за њега али нису сели па слушали албум по албум. Можда ће се то сада променити. Без обзира, кад се подвуче црта, Тома Здравковић, његова музика, композиције и интерпретације су једна константа и обавезна лектира кад је у питању екс-ју музика“, истиче Бајић.
Баздуљ сматра да филм уздиже Тому Здравковића у поп икону иако је он то и раније био.
„Могуће је, као што је генерално код нас дуго времена та нова народна музика била потцењена из неке квазиелитистичке позиције, да ово можда јесте један од симбола да се те ствари мењају и да се на неки зрелији начин прилази том делу наше културне баштине“, закључио је Баздуљ.
