Повратак Кристофера Хила: Шта се спрема на Косову и Метохији?
22:32 21.10.2021 (Освежено: 15:34 15.12.2021)
© Фото : Youtube/Carnegie Council for Ethics in International Affairs/PrintscreenАмерички дипломата Кристофер Хил
Пратите нас
Ако су преговори у Рамбујеу у зиму 1999. уистину били „провокација“ и „изговор за почетак бомбардовања“, како је тврдио доајен америчке дипломатије Хенри Кисинџер, онда се саучесник у том провоцирању бомбардовања наше земље, Кристофер Хил, враћа на место свог злочина. Он је, саопштила је Бела кућа, номинован за новог амбасадора САД у нашој земљи.
Номинација некадашњег заменика Ричарда Холбрука, преговарача у Дејтону и специјалног изасланика америчке државне секретарке Медлин Олбрајт за Косово у време њихових припрема за агресију на нашу земљу, пажњу изазива већ и због три упадљиве околности.
Дипломата на задатку
Актуелни амерички амбасадор у Београду Ентони Годфри на тој је позицији, наиме, провео само две године. Да би га заменио пре истека уобичајеног четворогодишњег мандата, Кристофер Хил долази из пензије у којој се налази већ читаву деценију. При чему именовање за амбасадора у нашој земљи „за Криса“, као некадашњег помоћника државног секретара, примећује његов колега Данијел Сервер, „представља корак уназад у односу на раније позиције“.
Већ и ово упућује на закључак да се не планира да Кристофер Хил буде уобичајени дипломатски представник своје земље у нашој. И да због његовог најављеног доласка у Београд треба да будемо нарочито на опрезу.
Али како и да не будемо кад је сам Кристофер Хил, у својој књизи „Осматрачница – дипломата на задатку“ из 2015, практично потврдио ону Кисинџерову оцену о преговорима у Рамбујеу као изговору за напад на Србију.
„Хил у књизи наводи“, подсећа ових дана амерички Радио „Слободна Европа“, „да су САД уложиле 'ванредне напоре' да убеде косовске представнике да у Рамбујеу прихвате предложени договор, 'јер би у противном ваздушни напади на Србију били немогући'“...
Питања рата и мира на Балкану
Сада, 22 године касније, како указује споменути Данијел Сервер, номинација Кристофера Хила представља „сигнал озбиљне намере актуелне администрације да покуша да реши преостала питања рата и мира на Балкану“. А то су, напомиње овај стари бошњачки и албански лобиста, „суверенитет Косова који још увек није универзално признат, и дисфункционалност власти у Босни и Херцеговини. Обе ове неприлике захтевају позитиван допринос Београда.“
„Крис“, пише даље Данијел Сервер, „спада у тешку категорију“, и као такав „има директан приступ председнику САД и државном секретару“, што „има својих предности јер он уверљивије од других може да тврди да говори у име својих шефова. Много ће му лакше бити и да мобилише све ресурсе владе САД, па чак и приватног сектора, него неки званичници мање политичке тежине.“
За Кристофера Хила је, иначе, покојни потпредседник владе СР Југославије и један од наших преговарача у Рамбујеу Владан Кутлешић јавно говорио да је било „опште познато“ да је био и „шеф ЦИА за читав Балкан“.
А као агент америчке Централне обавештајне агенције својевремено је, основано или не, остаће неразјашњено, демаскиран и нови специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар. Који управо ових дана с једне конференције у Будви поручује да „садашња ситуација на Балкану има много сличности са деведесетим годинама“ прошлог века.
И заиста има, макар у смислу отворене англо-америчке подршке свакој регионалној иницијативи која задовољава онај најважнији услов, а то је, да је усмерена против интереса српског народа и Србије.
Па тако Ескобар прети санкцијама члану Председништва Босне и Херцеговине и лидеру Републике Српске Милораду Додику. И јавно подржава тобожње „мере реципроцитета“ које, прошломесечним упадом РОСУ специјалаца на север Косова и Метохије, спроводи власт Аљбина Куртија из Приштине. А рекло би се да није случајно ни што је и прошлонедељни упад ових јединица, овог пута уз употребу бојеве муниције, добио јавну подршку америчке и британске амбасаде у Приштини.
Уз најаву доласка британских специјалних јединица, Гурки, у нашу јужну покрајину, и најављени долазак америчког специјалца у Београд, све упућује на невеселу прогнозу да нам се спрема озбиљно усложњавање већ довољно сложене ситуације у којој се налазимо.
Временска оскудица
Шта је следеће што можемо да очекујемо? С каквом агендом у Србију долази Кристофер Хил? И како Београд на то може да узврати?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали наш некадашњи министар иностраних послова Владислав Јовановић и политички аналитичар и шеф Представништва Републике Српске у Сједињеним Државама Обрад Кесић.
„Да би могли да се у потпуности фокусирају на свој најважнији проблем, а то је Кина, Американци, свесни да се налазе у оскудици времена, настоје да што пре окончају остала спорна питања – а то подразумева и завршавање процеса разбијања некадашње Југославије, односно, решавање проблема који за њих представља српски народ јер се, са становишта Запада, он не сматра поузданим“, објашњава Владислав Јовановић контекст изненадног реактивирања Кристофера Хила на нашем простору. „Зато се сад и појачавају притисци и на Косову и Метохији, и у Босни и Херцеговини у односу на Републику Српску.“
Кристофер Хил, указује Обрад Кесић који је имао прилике да се с америчким дипломатом добро упозна, „био је један од кључних спољнополитичких саветника у тиму председника САД Џозефа Бајдена, постао је и још убеђенији глобалиста него што је био пре деценију или две, али његов повратак у Београд – у коме је у дипломатској служби боравио још његов отац – могао би да буде и само производ његове личне жеље да се на крају каријере врати тамо где је провео детињство... У сваком случају, сам његов долазак у Београд не мора нужно да буде знак да ова администрација намерава да се кроз њега активније ангажује на овом простору, јер, да је то хтела, Хил би био именован за специјалног представника америчког председника за регион, а он то није. Штавише, у извесном смислу Хилов долазак представља и знак конфузије у којој се администрација тренутно налази, јер његово именовање умањује значај Габријела Ескобара, који би требало да представља Вашингтон у читавом региону, а имаће знатно мањи лични ауторитет од амбасадора који би формално требало да му буде подређен.“
Стратешки ћорсокак
Ова конфузија пак стиже у нарочито непријатном тренутку за САД, напомиње Владислав Јовановић: „Амерички планови на овом простору, поготово када је о Косову и Метохији реч, налазе се у својеврсном ћорсокаку, јер се процес убрзаног стварања независне државе и чланице Уједињених нација који су покренули налази у стању принудног мировања. А кад мирујете, ви у ствари назадујете, и тога су Американци и те како свесни, док их додатно нервозним чини и свест да време више не ради за њих.“
А притом, додаје Обрад Кесић с дозом опрезног оптимизма, „кључна реч, која описује нове начине размишљања о спољној политици Сједињених Држава, јесте уздржаност. Чак и некадашњи либерални интервенционисти, услед свести да Америка више нема ону моћ какву је имала на крају прошлог и почетком овог века, више се не залажу за интервенционизам, већ за либерални интернационализам, и више ни они не траже да САД троше своју снагу на местима од периферног интереса.“
„Али све то“, упозорава „Спутњиков“ саговорник из Вашингтона, „ипак не значи и да треба да се опустимо, и да од Хила, кад дође у Београд, не треба очекивати притисак. Исто тако треба очекивати и да ће и Бошњаци у Бих и Албанци на Космету настојати да изазову нове кризе, надајући се да ће онда САД и ЕУ да се умешају и стану на њихову страну. Али прави одговор на то је – одлучност и непопустљивост. Тим пре што је и Кристофер Хил неко ко припада оној школи америчке спољне политике која је спремна на прихватање реалности.“
„Аљбин Курти, као и сви његови претходници, само спроводи стратегијске замисли Запада у односу на нас. Увек су ситуацију заоштравали онда кад је то Западу било потребно, баш као што то чине и сад“, тумачи Владислав Јовановић систематско подизање тензија коме присуствујемо у последњем периоду.
Он предвиђа: „Треба очекивати да ће и у наредном периоду бити још сличних провокација, које се спроводе како би се проценило колико је далеко Србија – а наша је позиција у данашњим околностима много јача него што је била – спремна да иде у заштити својих виталних интереса. Њихови даљи потези затим ће зависити од закључака које извуку из чврстине одговора Београда на провокације којима је изложен.“