„Божји човек“ – филм у славу Бога /видео/
20:16 25.10.2021 (Освежено: 16:14 15.12.2021)
© Фото : Промо
Пратите нас
Увек сам желела да направим филм у славу Бога и на спасење људи, каже у емисији „Док анђели спавају“, ауторка филма „Божји човек“, српско-америчка редитељка Јелена Поповић. У емисији коју уређује и води Марина Рајевић Савић, Поповићева је говорила о свом религиозном путу и о томе како је филм посвећен животу светог Нектарија Егинског настао.
Филм „Божји човек“ о животном путу светог Нектарија Егинског настао у америчко-грчкој продукцији, ауторке Јелене Поповић, већ седам недеља налази се у врху гледаности у Грчкој и на Кипру, а однедавно се приказује и у Русији и Србији. Филм је започео и фестивалски живот и награђен је наградом публике на Међународном филмском фестивалу у Москви.
„Божји човек“ – филм о храбрости да се окрене други образ
Иако одбијен за финансирање од грчког филмског центра, за реализацију филма заузели су се монаси светогорског манастира Ватопед. Поповићева нарочито истиче њихово ангажовање да би филм угледао светло дана.
„Божји човек“ сниман је пет недеља на острву Егини, да би након паузе, наредних седам недеља снимање било настављено у Атини.
„Радити филм о светом Нектарију била је велика одговорност. Ја га осећам као пријатеља, као брата. Било је јако тешко. Имала сам аритмије и температуру, држала сам лед на грудима и само сам молила Бога да завршим сцену. После тога одем кући да спавам. вероватно, када се прави такав филм, искушења су велика. Свашта је покушало да нас спречи, али успели смо“, каже Поповићева.
Живот светог Нектарија, према речима Поповићеве, који се састојао у окретању другог образа и разумевању за све грешне, није кукавичлук, већ управо супротно.
„Кукавичлук је рећи ја не могу. Лакше ми је овако. То што је радио свети Нектарије је итекако храброст. А најтеже је себе победити; најтеже је окренути други образ, опростити. То је позив на подвиг, не на кукавичлук“, каже Поповићева.
Оно о чему се у филму говори је, између осталог, и постојање грешника и у цркви, али да веру у Бога никада не треба губити. То је оно што показује живот светог Нектарија – да поред свега што је доживео од своје браће треба остати у вери.
„Само је један Богочовек. То је Ава Јустин говорио. Сви ми други смо грешници. Људи не треба да очекују да су у цркви анђели. У цркви су људи, који су подложни искушењима, као и сви ми остали. А оно чега се овај филм дотиче је да су гордост и власт велика искушења. Зато и долази до неких ствари које се људима не свиђају. Не свиђају се ни мени; ни ја не волим када неко проповеда једно, а ради друго. Али, у цркви је Господ и има много добрих људи, који се жртвују и који нам помажу на путу ка Господу“, каже Поповићева.
На потребу да направи филм о светом Нектарију Егинском утицала је и породица Јелене Поповић, нарочито отац, грађевински инжењер Драгољуб Поповић, потомак војводе Марка Миљанова. И он је у свом животу пролазио кроз тешка искушења која је стоички подносио.
Од Београда до Лос Анђелеса са Достојевским под руком
У разговору са Марином Рајевић Савић, Поповићева се осврнула и на свој живот. До шеснаесте године одрастала је у београдском насељу Железник, када је учествовала на такмичењу за „Базарово лице године“. Пролазак у ужи избор овог некада престижног такмичења, отворио јој је врата модних кућа – почела је да се бави манекенством, прво у Риму, а касније и у Њујорку.
Касније се сели у Лос Анђелес, где завршава најпрестижније глумачке школе. Глуми у рекламама и пише сценарија за филмове. Ипак, на крају, одлучује да је редитељски позив ино чиме жели да се бави. То није ништа чудно, каже она, јер многи глумци на крају постају редитељи и наводи примере Џона Хјустона или Елије Казана.
Поредећи себе из млађих дана са особом из садашњости, Поповићева наводи да је некада, како каже, била више горда.
„Хтела сам да успем у животу, али и то је било везано за то да направим нешто. То је везано за мог тату, који је имао прилике да оде у Канаду, где би његово знање било много више награђено. И ја сам онда хтела да одем и урадим нешто. Кренула сам са манекенством, била сам у Италији годину дана, после сам отишла у Њујорк, а када сам дошла у Лос Анђелес, жеља за манекенством ме више није привлачила“, каже Поповићева.
На једном другом нивоу, увек ме је привлачио Господ, додаје она.
„Чак и када сам била у Њујорку, ишла сам у католичку цркву, чисто да се помолим и читала сам Достојевског. Увек сам носила његову књигу са собом. И ту је била статуа Светог арханђела Михаила. Стекла сам некакво пријатељство са њим и молила сам му се. И ту смо се зближили“, каже она.
Касније, када је напунила 21 годину, крстила се у православној цркви у Лос Анђелесу.
Када је отишла из Србије, са собом је понела три књиге Достојевског: „Зли дуси“, „Злочин и казна“ и „Кратке приче“.
„Њега сам читала нон-стоп, током свог животног пута. Он је неко ко је најдубље ушао у човекову душу, у његову психу“, каже она.
Мики Рурк верује у чуда Божја
Глумци у филму су Александар Петров, један од најталентованијих руских глумаца, док главну улогу игра грчки глумац Арис Серветалис, а једну од главних улога игра Мики Рурк, за кога редитељка каже да је човек који има веру.
„Ма шта да је прошао, ма са каквим се чудима борио, он је римокатолик и иде у цркву и моли се Богородици три пута дневно. веома је искрен човек, не плаши се да прича о својим гресима. Није бестидан, него је толико искрен да отворено каже какве проблеме има и не плаши се да изјави да греши на многим пољима и да може да буде бољи. Веома сам захвална да је прихватио да одигра улогу“, каже Поповићева.
Било је потребно времена доћи до Рурка, али то је, како каже успела преко једног пријатеља, продуцента, који ју је испрва питао какву то глупост снима. Рурку у последње време у Холивуду нуде улоге у хорор и акционим филмовима и било му је чудно да неко жели да он тумачи улогу у остварењу какво је режирала Поповићева.
Када је објаснила да је филм о светитељу, док јој је пријатељ одговорио да су две ствари на које би Мики Рурк обратио пажњу светитељи и мучеништво. Након што су му доставили сценарио и понуду, Рурк је пристао да глуми у „Божјем човеку“.
Пре него што је прихватио улогу, Рурк није знао ништа о животу светог Нектарија – привукла га је само његова улога.
„Он сам је доживео многа чуда. Имао је брата који је преминуо од рака у 40. години, требало да премине у осамнаестој. И Рурк верује да је Бог направио чудо, да је његов брат живео двадесет година дуже“, каже Поповићева.
