https://sputnikportal.rs/20211026/i-sest-decenija-od-nobelove-nagrade-andric-ostaje-mesto-za-ucenje-i-skola-koju-jos-nismo-zavrsili-1131000251.html

И шест деценија од Нобелове награде Андрић остаје место за учење и школа коју још нисмо завршили

И шест деценија од Нобелове награде Андрић остаје место за учење и школа коју још нисмо завршили

Sputnik Србија

У дану када се обележава шест деценија од додељивања Нобелове награде Иви Андрићу потврђује се још једном да је он и даље с разлогом име великог празника... 26.10.2021, Sputnik Србија

2021-10-26T19:19+0200

2021-10-26T19:19+0200

2021-10-26T19:19+0200

култура

иво андрић

србија – друштво

друштво

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112195/76/1121957638_0:216:2049:1368_1920x0_80_0_0_1ac3170c1d00752545685699b01a0ce0.jpg

Председник УО Задужбине „Иво Андрић“ академик Вуксановић додатно објашњава важност онога што се збило у Стокхолму пре шездесет година, када је жири за доделу највишег светског књижевног признања као лауреата прочитао име нашег писца.Нобелова награда – признање за српску реч„Награда коју је Нобелов комитет доделио Андрићу била је велико признање не само за њега, него и за српску реч и књижевност која је написана на српском језику“, подсећа Вуксановић.Значај ове најзвучније и најжељеније светске награде којом се овенчао Иво Андрић те 1961. године на посебан начин и данас појачава податак да су у најужој конкуренцији били и велики писци попут Лоренса Дарела, Џона Штајнбека, Алберта Моравије…Андрић је, подсећа Вуксановић био дубљи, бољи, али не само због моћне „епске саге“, како је стајало у образложењу награде:„Нобелов комитет вага дуго, а када донесе одлуку онда то образложи врло кратко, тако да се та једна реченица која је ушла у наше памћење односи само на тај његов епски поступак. Међутим, то није једина вредност у Андрићевом делу, начин казивања и однос према историји. Важно је подсетити да је Иво Андрићприпадао светској књижевности и пре добијања Нобелове награде.Комитет у Стокхолму није увек „погађао мету“Јер, да његове књиге нису биле преведене на водеће светске језике, да нису имале више издања, да нису биле високо оцењене, он не би ни могао добити такво признање у тако великој конкуренцији“, објашњава наш саговорник и подсећа да је нашег писца оцењивао Нобелов комитет који није увек „погађао мету“.„Од Толстоја па даље било је неких огрешења, али тако је с наградама, нема ниједне која је безгрешна. Такође, постоје нобеловци који су или затрпани у времену или затворени у своје националне оквире, односно у своју националну књижевност. Андрић припада онима који чине част и чувају углед Нобелове награде“, недвосмислен је Вуксановић.Као важан предуслов за улазак у конкуренцију за овакво признање он истиче присуство писца у преводима и страним културама. На питање како ствари стоје данас, колико су савремени српски писци подржани у преводу и промоцији својих дела у свету, а самим тим и на могућем путу за светске награде, наш саговорник без дилеме износи став да ни Андрићеве књиге не би биле преведене на толико језика да писац није имао подршку своје државе.„Тадашња Југославија је - због политичких интереса и због угледа у свету - имала своје фаворите и подржавала их је. И то није непознато. А ако би се то пренело у наше садашње стање, помислите који би то писац био којег бисмо ми једнодушно и једногласно подржали за једно такво угледно светско признање. У време када је Андрић добио награду није све било тако расцепљено, ко расечена јабука, као што је сада у нашој књижевности. Постојало је неко привидно јединство, југословенство до ког је многима било стало. После се испоставило да је све то била заблуда, али су се у тој заблуди дешавале и неке добре ствари, као што је на пример Андрићева Нобелова награда.“У чувеном говору приликом уручења награде, Иво Андрић је истакао да приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или други начин не служе човеку и човечности. Говорећи о овом Андрићевом узвишеном захтеву постављеном пред писца, академик Вуксановић каже да се данас и на том пољу много тога променило.Служити човеку и човечности„Основни посао и задатак књижевности као и сваке друге уметности јесте да служи човеку и човечности. И то у оном андрићевском смислу, какао је он говорио, да је рад и стварање нечег доброг једино што човек може да супротстави свом трагичном удесу. Познат је његов став да онај ко ствара вредност општег значаја и врхунско дело треба да пусти да то дело говори само од себе, а не његов аутор. Данас је стање сасвим друкчије, тај је аутопоетички приступ обрнут. Данас људи о својим делима причају више од онога што је у њима написано. Ствар се преокренула… Али, у свакој култури, у свакој књижевности има колико узбрдица толико и низбрдица и у том таласању увек се нађу велике вредности. Оне не могу пропасти. То потврђује и сам Андрић. Иако нико не може спорити чињеницу да Нобелова награда утиче на број превода и издања, на читаност и заинтересованост, ипак је главни разлог за Андрићев успех - уметничка вредност његовог дела. Да се то дело није примило и код читалаца и код критике, у 49 језика поред српског, ни Нобелова награда, колико год била важна, сама не би могла то да одржи“, закључује Миро Вуксановић.

2021

Вести

sr_RS

култура, иво андрић, србија – друштво, друштво