Пет векова кроз Косово и Метохију – од деспота Стефана до „албанске Ребеке Вест“
© Sputnik / Бранко Максимовић
Пратите нас
Монографија „Косово и Метохија, стари путописи“ у издању Друштва Рашке школe представљена је данас у Народној библиотеци Србије. У књизи су објављени путописи домаћих и страних аутора од 15. до прве половине 20. века – од Деспота Стефана Лазаревића до Мери Едит Дарам, која је за Албанце исто што је Ребека Вест за Србе.
Међу путописцима су један владар, племићи, дипломате, конзуларни саветници или секретари амбасада, писци и песници, свештена лица, историографи, антрополози, географи, учитељи, просветитељи, војници и политички активисти, али и шпијуни и светски путници-знатижељници, без специфичног занимања.
У монографији су објављени путописи Бранислава Нушића, Григорија Божовића, Милана Ракића, Драгише Васића, Растка Петровића, Вељка Петровића, Евлије Челебије, Едварда Брауна, Ивана Степановича Јастребова, Ребеке Вест...
Од Деспота Стефана кроз „тамни вилајет Османског Царства“
Најстарији путопис у монографији приписује се Деспоту Стефану Лазаревићу и у њему се први пут појављује синтагма „од Косова“.
Приређивач монографије др Ана Стишовић Миловановић истакла је да јој је драго што у књизи има опонентних ставова јер јој је првобитна намера била сучељавање мишљења. Према њеним речима, сакупљени путописи су прича о нама са становишта оних који нас посматрају из једног потпуно другог угла, из потпуно другог културолошког дискурса, као и приче наших путописаца о нама.
„Тај цивилизацијски сусрет је јако важан, између осталог и зато што та путовања преко Косова и Метохије најчешће јесу била путовања Европљана у тамни вилајет Османског Царства. Врло често су се истраживали путеви старих путописаца али се много чешће и много интензивније трагало за тим путем којим би војска са запада могла кренути путем Цариграда. Интересантно је истраживање и с којим намерама су путописци долазили у овај део Европе који је доиста за неке био потпуно неистражен, готово егзотичан предео. Начином на који су они доживљавали све оно што су могли чути и видети кроз овај временски низ ми ћемо врло добро пратити генезу мисли и слике коју странци имају о нама“, рекла је она.
Ана Стишовић Миловановић је истакла да је генеза „поимања митског простора Косова и Метохије“ присутна и код наших путописаца а све што је у књизи пробрано из обимне грађе јесте предуслов разумевања времена у ком живимо. Додала је да се не може отети утиску да су сви аутори заступљени у монографији „на прагу Косова и Метохије доживљавали неко просветљење“.
Барски надбискуп не помиње албанска села
Уредник издања Милисав Савић говорио је о два текста у монографији која је превео. Први је барског надбискупа Марина Биција који је посетио врло малобројну католичку популацију на Косову и Метохији у 17. веку и пише да је на свом путу пролазио само кроз шизматичка, односно православна села не наводећи ниједно албанско.
Аутор другог путописа ког је Савић превео је енглескиња Мери Едит Дарам која је 1903. године написала књигу „Кроз српске земље“ и описала је тадашњу Србију и Црну Гору. На Косово и Метохију дошла је преко Андријевице а боравила је у Пећи и Дечанима.
„Она је после тога десетак година напустила интересовање за Србију и српске земље и окренула се просторима где су живели Албанци и била је један од главних промотера албанског питања и албанске нације. Онако како Срби славе Ребеку Вест, Албанци све то говоре за Мери Едит Дарам. Чак су њих две полемисале. Кад је изашла књига Ребеке Вест, Мери Едит Дарам ју је напала и рекла да је књига сувише просрпска“, рекао је Савић.
„Албанска Ребека Вест“ о Високим Дечанима
Међутим, управо у поменутој књизи, Мери Едит Дарам врло уверљиво пише о тешком положају српског живља на простору између Пећи и Дечана и из њеног путописа јасно се види „ко је чинио злочине а ко је био жртва“, додао је Савић.
На промоцији монографије „Косово и Метохија, стари путописи“, прочитан је део путописа Мери Едит Дарам о манастиру Високи Дечани, написан пре него је она, следећи енглеску политику, променила мишљење о Србима и Албанцима:
„На овај манастир, јединствен пример у земљи скоро у потпуности огрезлој у примитивизам, гледа се као на својеврсно чудо, и поштује се са обожавањем, што је утицало на сујеверне душе Албанаца, те тако није дошло до његовог разарања. А за Србина је то јасан и видљив знак да је ова земља његова. Мада је у рукама Турчина била већ 500 година, он није успео да је обележи никаквим таквим знаком. Једноставно речено, он је страћио тих 500 година привремено логорујући на тој земљи као окупатор. Највише изненађује код Турака брзина с којом се сви видљиви знаци њиховог присуства могу избрисати, али мрља коју су оставили на људским душама, авај! теже ће нестати“.
