„Много тога се већ догодило“: На шта су мудраци упозоравали Русију
© Sputnik / Илья Тимин
/ Пратите нас
Православни верници су 23. октобра обележили празник, посвећен преподобном Амвросију Оптинском, најпоштованијем руском старцу-мудрацу. Старчество или духовно вођство је веома популарно у Русији. Верници се обраћају мудрим духовним вођама за помоћ и у нади да ће сазнати нешто о својој будућности.
Духовни вођа Русије
У другој половини XIX века у Русији није било познатијег човека од владара. Међутим, када је монах Амвросије 1839. године дошао у Оптинску пустињу убрзо је постао „духовни вођа Русије“. Код њега су долазили ходочасници са свих крајева империје, међу којима су биле и веома познате личности.
На пример, 1878. године га је посетио Фјодор Достојевски. Управо је Амвросије био инспирација Достојевском за лик старца Зосиме у роману „Браћа Карамазови". Годину дана раније га је у манастиру посетио и Лав Толстој.
Није познато о чему је писац говорио са монахом, али писар јеромонах Климент Задергољм, који је служио код Амвросија, је навео да је старац о писцу рекао: „Познати писац ће много штете нанети својим произвољним тумачењем Јеванђеља". Тако се и десило, па је 1881. године аутор „Рата и мира" објавио своју верзију због чега га је црква осудила.
Преподобни Амвросије је имао невероватну моћ предвиђања. Према сведочењима савременика, старац је људе који су улазили у његову келију ословљавао именима, иако их је видео први пут. Поред тога је им говорио ко су и одакле су дошли.
Он је предвидео велике катаклизме у друштву. Много пре Првог светског рата и епидемије шпанске грознице он је рекао: „Биће рат, и где год ће се он водити тамо неће бити људи! А пре тога ће Господ људима послати болести и они ће умрети".
Старац је прорекао и судбину Русије.
„Велика Русија може бити још већа. Њу је потребно ујединити са другим државама и процветаће", говорио је он. Али она мора да чува своју побожност, иначе, упозоравао је светац, Русију и свет очекују невиђене катаклизме.
Амвросије Оптински је имао велики утицај на многе генерације верника.
Жудња за аутентичним
Старчество се у хришћанској цркви појавило од самог почетка.
„Била су два нивоа ауторитета: хијерархијски и харизматични, који није повезан са статусом, већ са личним особинама. Старчество је феномен харизматичног духовног ауторитета у животу цркве", објашњава председавајући Научног комитета Руске православне цркве протојереј Максим Козлов.
У разним периодима се то манифестовало на различите начине. У руској цркви су били периоди раста и пада популарности стараца-мудраца. На пример, у XIV веку су са свих крајева Русије људи одлазили у Тројицку лавру код преподобног Сергеја Родоњешског. Док након сто година није било сличних центара.
„Поновна појава старчества се односи на период XIX века. Тада су га верници постали свесни, а реч ‘старац’ је почела да се масовно користи. Духовна ренесанса је била повезана са преподобним Серафимом Саровским и неким манастирима, пре свега Оптинском пустињом", рекао је отац Максим.
Чак и у периоду совјетске власти, када је црква забрањивана, велики број људи је одлазио код духовних вођа.
„Ми знамо имена људи који су покренули побожност у XX веку, они су повезани са Глинском пустињом и Псковско-Печерским манастиром. Тамо је дуго служио архимандрит Јован Крестијанкин. Старци су се налазили и међу белим свештенством (свештеници и ђакони који служе цркви, не полажу завет на целибат). На пример, протојереј Николај Гурјанов је живео на острву Залит и већи део свог живота је служио у парохији Белгородске области", рекао је протојереј Козлов.
Традиција старчества је и данас актуелна у Русији. Свештеници тврде да је она повезана са чињеницом да људима требају духовни учитељи чије се речи не разликују од дела и чије су мисли и поступци нераскидиво повезани.
„Старчество чине монаси или свештеници који своје способности јавно приказују. Људи верују том човеку, јер он учи молитвама не по књизи, већ сам зна како се моли. Он даје савет како треба живети и сам живи у складу са тим. Управо то и изазива велико поштовање", објашњава отац Максим.
Важни критеријуми
У цркви постоје и они који себе називају старцима. Тако је, на пример, било на Уралу, када су игуману Сергију Романову долазили са свих страна Русије, поштоваоци су га називали „великим покретачем“. Међутим, свештеник је међу верницима ширио митове о вирусу корона и „електронском кампу Сатане“, био је у конфликту са светим начелима Руске православне цркве, па је екскомунициран из цркве. Духовни вођа је оптужен да је склон покушајима самоубиства, за нарушавање права на слободу савести и вероисповести.
У цркви се ова појава назива младостарчество, она значи да свештеник или монах сматра да је достигао одређену духовну висину и злоупотребљава је.
„То је замена теза ’није ми дато, већ сам сам то постигао’, искривљује унутрашњи мир и духовност човека. Важно је напоменути и то да покретач побожности обично иде у ову службу, не по својој, а већ по Божјој вољи", појашњава свештеник.
Постоји још једна заблуда. Многи сматрају да старац мора да има веома јако развијену интуицију.
„Сама по себи могућност да се види и оцени увек не сведочи о правилном унутрашњем стању човека. Они су прилично промишљени и искусни психолози. Промишљеност је особина која је дата човеку који служи цркви ради добробити, а главна је духовна корист коју старац доноси људима", наводи отац Максим.
Према речима протојереја, могућност да се посвети души и да дубоко разуме особу на основу кратког разговора са њом су главни квалитети искусног старца.
