За не дај боже: И српско жито завршило на новој „Нојевој барци“
11:30 31.10.2021 (Освежено: 13:09 26.08.2022)
© YT/CNN
Пратите нас
Међу више од милион различитих узорака семена биљака из скоро свих земаља света, која се чувају на својеврсној „Нојевој барци“, у архипелагу у Арктичком океану, налазиће се и четири врсте житарица из Србије. Очекује се да то не буде све што ће наша земља похранити у трезор пољопривредних биљака, које се ту чувају за не дај боже.
Штура вест посредством Твитера стигла је ових дана са далеког севера Норвешке. Србија први пут депонује семе пољопривредних биљака у светски трезор на Свалбарду, архипелагу у Арктичком океану. До тога је дошло захваљујући залагању Института за ратарство и повртарство из Новог Сада, у сарадњи са Владом Норвешке и Нордијским центром за генетске ресурсе „НордГен“. Како је оцењено, учињен је велики корак за прехрамбену сигурност будућих генерација у Србији.
„Нојева барка“ у напуштеном норвешком руднику
На питање шта ова вест конкретно значи за Србију, руководилац овога пројекта др Сања Микић из новосадског Института за ратарство и повртарство за Спутњик каже да би претходно требало указати на значај банке гена, коју углавном имају све земље. Наша банка биљних гена се, како напомиње, налази у Земуну и она је при Министарству пољопривреде у оквиру Дирекције за националне референтне лабораторије.
Генерално, улога сваке банке гена је, како објашњава, да сакупи сав биљни материјал, пре свега оних биљака које су важне за пољопривреду. Глобално, на светском нивоу, то су оне биљке које се користе у исхрани људи, а код нас су најважније кукуруз, пшеница, соја, сунцокрет.
Она посебно напомиње да у неком тренутку неке од врста не морају произвођачима да буду занимљиве у комерцијалном смислу. Уз то, не гаје се увек све биљке, све сорте на пољима и ако их произвођачи више не гаје, њихово семе лако може да нестане.
Више од милион различитих узорака семена биљака похрањено је у светском трезору на Свалбарду
CC0 / pixabay /
Дупликат националне банке гена
Зато се, истиче Микићева, семена свих могућих сорти значајних за једну земљу чувају у националној банци гена, да би у неком тренутку у будућности, у случају потребе, била употребљена. Никада не знамо какви нас изазови чекају, какав је сада овај са климатским променама, објашњава она.
„Зато је потребно да чувамо све што имамо. То је у неку руку наше национално благо и када се покаже неки проблем, можемо у банци гена да потражимо ону сорту која има неку особину која је значајна за решавање актуелног проблема. Ако сада имамо проблем због климатских промена, у банци гена можемо да потражимо сорте које су отпорне на сушу, а које се тренутно не гаје у широј производњи“, истиче наша саговорница.
На питање, шта тачно онда представља тај светски трезор у Свалбарду, она истиче да је то својеврсна резерва човечанства.
Поучан случај Сирије
„Банка гена у Свалбарду настала је да би објединила материјал свих банци гена, као резервни дупликат, заштита у случају да се материјал у националној банци гена из неког разлога изгуби. Имамо јако добар пример Сирије, где је банка гена потпуно уништена услед последњих ратних дејстава. Да они својевремено нису послали 325 узорака семена у Свалбард, потпуно би изгубили све сорте пољопривредних биљака које су имали у својој банци гена“, нагласила је она.
Норвежани су зато пре неколико година први пут отворили врата тог трезора, откад су га 2008. саградили.
На питање које ће наше врсте бити похрањене у Свалбарду, Микићева прецизира да су то за сада пшеница, јечам, овас и раж, али и напомиње да би ово наше прво похрањивање у светски трезор требало да подстакне остале институције и истраживаче да крену стопама новосадског Института. Бројка није ограничена и пожељно је, каже, да буде што више других биљних врста.
Србија је први пут депоновала семе у светску банку гена и то житарица - пшенице, јечма, овса и ражи
© Sputnik / Sergey Venyavskiy
/ На далеком северу
Она објашњава и зашто је та својеврсна Нојева барка измакнута и налази се баш на далеком северу, у архипелагу Арктичког океана.
„Кључни разлог је што је тамо довољно хладно и није потребно на вештачки начин да се спушта температура да би се што дуже одржало клијање. Материјали се чувају на ниским температурама и нису потребни фрижидери ни замрзивачи. То је смештено у једној планини, у старом напуштеном руднику, где је температура минус 18 степени Целзијуса, идеална за чување семена“, истиче она.
А шта ћемо ми још тамо унети, зависи, како напомиње, од иницијативе наших истраживача и институција, зависи од будућих пројеката и финансијске подршке међународних организација, јер то депоновање, односно похрањивање није јефтино.
Скуп посао помогао ФАО
Код нас је то, како напомиње, сада финансирала Светска организација за храну при УН (ФАО) преко њеног Фонда за расподелу добробити, а у оквиру међународног уговора о биљним генетичким ресурсима за храну и пољопривреду. Овај пројекат који се завршава 2023. године започео је прошле године у јуну и пандемија ковида је његову реализацију прилично омела.
Руководилац пројекта је указала и на то шта је још предвиђено да у међувремену буде урађено.
„Оно што смо планирали, а ишли смо на скупљачке експедиције, јесте да у Србији потражимо све оне аутохтоне, локалне сорте које се још гаје у забаченим руралним пределима. Да испитамо њихове агрономске особине, да урадимо анализу квалитета, молекуларну анализу и онда да утврдимо које су најпогодније за услове екстензивне производње. Да видимо које су погодне за гајење у овим условима климатских промена и да их умножимо и делимо заинтересованим произвођачима“, истакла је Микићева за Спутњик.
Зато је трезор у Свалбарду резерва човечанства, дупликат националног оригинала, својеврсна Нојева барка неопходна за екстремне ситуације.
„Ниједна озбиљна држава не би се одрекла сопственог генетског материјала, јер би то директно утицало на преживљавање. Знамо да смо ми овде на овим просторима свашта прошли, од Првог и Другог светског рата, до ових последњих и да нисмо имали свог материјала, свог семена када су нас толике године блокирали санкцијама, ми не бисмо имали ни ’леба да једемо“, сликовито је за Спутњик упозорио професор на Катедри за повртарство Пољопривредног факултета у Новом Саду Жарко Илин.
