Још један врућ шамар за Сарајево: Признање да војска Републике Српске не би била против Дејтона
20:26 05.11.2021 (Освежено: 16:04 16.11.2021)
© Tanjug / ZORAN ZESTIC
Пратите нас
Када се сагласе Милорад Додик и међународна заједница да заједничка војска није по Дејтону, онда то значи да Сарајеву измиче тло под ногама. Реална или не, ова идеја о стварању три ентитетске војске како је предвиђено Дејтоном говори да се у свету много тога променило - на штету интереса политичке престонице БиХ
Ако је мишљење аустријског генерала Александера Плацера, да у изјавама српског члана председништва не препознаје "никакву класичну војну претњу" могло да се протумачи као нехотичан израз поштења команданта војне мисије Еуфора у БиХ, тврдњу да заједничка војска није по Дејтону - Сарајево је дочекало као врућ шамар, слажу се саговорници Спутњика.
Тиме је, сматрају, с једне стране Плацер показао професионално поштење, а с друге, да је прочитао и врло добро разуме Дејтонски мировни споразум. То комбинација „врлина“ која никако није по мери планова политичког центра БиХ.
Наиме, коментаришући најаву да ће се Република Српска повући из државне војске и створити своју посебну, Плацер је за бечки Стандард објаснио да "заједничка војска и није утемељена на Дејтонском мировном споразуму. Он је подсетио да су према Дејтонском споразуму постојале три војске у зависности од етничких група, а да је затим створена заједничка војска на основу, како каже, националне воље. Уколико се испоштује законодавни процес, рекао је, међународна заједница тешко може да спречи враћање на више војски, чему би, додаје требало да претходи политички и војни консензус.
Не изненеђује речено, већ ко изговара
Да ли је ово признање јасан показатељ да међународна заједница мења однос према Сарајеву чије су одлуке до сада биле неупитне, те да ли је реално формирање ентитетских војски разговарамо са Предрагом Ћеранићем, деканом Факултета за безбедност и Невенком Врањешом, професором Факултета политичких наука, у Бањалуци.
За оне који познају слово Дејтонског споразума, указује Ћеранић, ова изјава није никакво изненађење, али јесте изненађење за политичко Сарајево које је навикло да са Запада и од стране војних формација ЕУФОР-а присутних у БиХ, увек стижу поруке подршке за све оно што они желе.
„По Дејтону заиста није предвиђена Војска БиХ, већ војске ентитета које су постојале до 2004. године. То је реалност, међутим ситуација у Босни је таква да у невероватној држави у којој је све немогуће могуће, реалан поглед на политичке прилике представља изненађење и буди неверицу. Суштина је да је генерал Плацер реалан и да је упознат са Дејтонским споразумом. Он је поновио само оно што већ месецима говори председник Додик“, оцењује Ћеранић, указујући на чињеницу да је однос према Сарајеву битно промењен што је било видљиво и на седници СБ где су инсистирање Русије и Кине, ОХР и господин Шмит потпуно избрисани из Резолуције која је потписана.
Конструкција стоји у дејтонском Уставу БиХ
Питање ентитетских војски никада није затворено, сматра Невенко Врањеш, подсећајући на различите редакције превода Дејтонског споразума у којима се значење кретало од формулације Оружане снаге Босне и Хецеговине до Оружане снаге у Босни и Хецеговини, на чему је инсистирала српска страна. Снаге Војске РС и Војске Федерације БиХ, каже, конструкција је која стоји у Дејтонском Уставу БиХ.
„Вашнгтонским споразумом створена је Војска федерације која је ујединила ХВО и Армију БиХ. Постоји Војска Федерације која је имала неку своју латентну саставницу ХВО-а и Армије БиХ. Армија БиХ се поистовећује са муслиманима, ХВО са Хрватима, понаособ стоји Војска РС. То вам је Дејтонска конструкција. Без обзира на реформу 2005. Устав није промењен у домену одбране већ су споразумом пренесене надлежности и успостављен Закон о одбрани и Закон о оружаним снагама БиХ који су ставили ван снаге федерални Закон о одбрани и Закон о одбрани РС. Уставна позиција војски, чак и онога сталног комитета за војна питања, остала је иста, и то није промењено“.
Реформа или стварање нових војски?
Изјаву команданта Еуфора у БиХ Врањеш објашњава његовим професионализмом и познавањем одредби Дејтонског споразума.
С друге стране, мисли да у практичном смислу, то не обећава велику промену с обзиром да се ради о оружаним снагама у које је међународна заједница уложила значајна средства, и која је требало да послужи као пробни ескперимент.
„Нема норме која је јача од Уставне норме и када Милорад Додик тражи повратак на уставна овлашћења, он посеже за легитимним правом. Друга је ствар да ли је тако нешто реално. Мени је природније да имамо реформу где би имали минимум заједничких команди као што и јесте било замишљено, као и три националне бригаде са малим штабом у Сарајеву или негде другде које би имале координирајућу улогу. На тај начин би национални идентитет тих војски био одвојен, а оне би имале унутрашњи надзор као што је било предвиђено Споразумом о субрегионалној контроли који су стављен ван снаге. То је била замисао, међутим када су ови извршили одређене притиске, а Срби уступке добили смо то што смо добили - потпуно измешане формације од одељења до бригаде“.
Сарајево не крије резигнираност
Очекујући даљи развој догађаја, Сарајево не крије резигнираност. Ћеранић каже да је њима тешко да прихвате да ми више не живимо у униполарном већ мултиполарном свету где САД као велику силу треба поштовати али се мора задржати респект и према Русији и према Кини.
О враћању на изворни Дејтон и формирању ентитетских војски, Ћеранић каже идеју свакако неће подржати СДС.
Уколико би се реализовала замисао, каже да Војска РС не би била у капацитету каква је била одмах после рата. Она би, по његовим проценама, бројала 3500 војника док би претпоставља Војска Хрвата била знатно мања. Тиме би, закључује, безбедност била у надлежности ентитета.
