Полемика у Канади због наранџасте заставе која подсећа на страшну судбину деце Индијанаца
18:44 08.11.2021 (Освежено: 21:33 08.11.2021)
© AFP 2023 / LARS HAGBERG
Пратите нас
Почетком новембра канадска јавност преплављена је бројним изјавама и саопштењима о спуштању и подизању националне заставе, а Скупштина првих народа/индијанских племена (АФН) и влада Канаде воде медијску полемику о наранџастој застави „Свако дете је важно“.
Наиме, заставе на федералним зградама вијоре се на пола копља широм земље од 30. маја ове године, као одговор на откривање стотина необележених гробова на месту бивше Индијанске школе Камлупс у Британској Колумбији. Заставе су биле спуштене све до заласка сунца 7. новембра када су подигнуте, а потом поново спуштене у зору 8. новембра како би се обележио Национални дан ветерана староседелаца.
Заставе ће поново бити подигнуте, пре него што буду опет спуштене на пола копља, 11. новембра — на Дан сећања којим се обележава примирје када су престала непријатељства савезника и Немачке на Западном фронту у Првом светском рату.
Било како било, након ова два празника (Националног дана ветерана староседелаца и Дана сећања), савезна Влада ће држати канадске заставе на врху јарбола на свим зградама владе — већ од следеће недеље.
Зашто је одбијен захтев да две заставе буду на истом јарболу
АФН је предлагала да се застава „Свако дете је важно“ вијори на истом јарболу испод канадске заставе. Али то је одбијено јер званични протокол каже да канадска застава увек мора да се вијори на сопственом јарболу или стубу.
„Као најважнији симбол наше нације, чин истицања националне заставе на пола копља, у најдужем временском периоду у историји Канаде, говори о изузетном осећају губитка“, наводи се у саопштењу министара који су додали:
„Убудуће, национална застава Канаде биће спуштана на пола копља сваког 30. септембра због обележавања Националног дана истине и помирења“.
Министри су такође рекли да ће влада убрзати рад на 94 позива „на акцију“ Комисије за истину и помирење — укључујући и позив на подизање националног споменика у Отави у част преживелим ђацима из Резиденцијалних школа и свој деци која се никада нису вратила кући.
У изјави за медије, национална шефица АФН-а Розен Арчибалд позвала је владу да подигне заставе које су месецима биле на пола копља и дода наранџасту заставу „Свако дете је важно“ на згради канадског парламента и свим федералним зградама почев од 7. новембра ове године.
„Штавише, наранџаста застава ‘Свако дете је важно’ наставиће и треба да се вијори све док сва наша деца не буду пронађена и ископана, именована и симболично или физички враћена у своје постојбине (покопана у месту боравка) уз одговарајућу церемонију“, рекла је она.
Влада каже да ће се обратити и Националном савету за истину и помирење да пронађе место у зони Парламента за подизање наранџасте заставе.
Да ли се овде ипак ради о политичко медијској фарси и покушају да се коначно стави тачка на страшну причу о судбини малих Индијанаца на тлу Канаде подизањем наранџасте заставе?
Како у биографији шефице АФН-а пише да је завршила уметност, а потом и мастер из хуманистичких наука где се проучавају историја, књижевност, филозофија… нејасно је зашто се АФН није заложила за „наранџасте стипендије“ за талентовану Индијанску децу или „наранџасту помоћ“ за развитак малих приватних бизниса (израду накита, торбица, Индијанских мокасина, предмета од дрвета — маски и скулптура, као и чувених Индијанских шатора...) које би финансирала држава Канада заједно са Католичком и Англиканском црквом. Да ли би тако нешто било корисније за Индијанску заједницу или не?
Место злочина или културни геноцид
Премијер Трудо и Католичка црква преузели су одговорност и како истичу: желе да пруже подршку преживелима, њиховим породицама и индијанским заједницама у проналаску гробница деце која су умрла током похађања црквених школа за асимилацију.
Људи одају почаст на месту где су нађени посмртни остаци 215 деце староседелачких народа у Канади
© AFP 2023 / COLE BURSTON
Канадска савезна влада службено се извинила жртвама 2008. због онога што се догодило у црквеним интернатима, где је хиљаде деце умрло од глади, хладноће и злостављања.
Али само неколико недеља након скандалозног открића лешева 215 дечака и девојчица на гробљу Резиденцијалне школе за мале Индијанце у Британској Колумбији; крајем јуна 2021. група индијанских староседелаца у провинцији Саскачуан открила је 751 необележено гробно место у близини затворене Индијанске резиденцијалне школе.
Њихов представник је изјавио да је католичка црква, у чијој је надлежности била школа, уклонила надгробне споменике.
„Није познато колико тачно има дечјих посмртних остатака. Постоје предања да су међу сахрањенима и одрасли. Не тражимо сажаљење, већ разумевање. Нисмо ми уклањали надгробне споменике. То се у овој земљи сматра злочином. Ми ово место сматрамо местом злочина“, рекли су представници Индијанаца.
У време школског система који је постојао од 1831. до 1996. око 150.000 деце индијанских староседелаца, одвајано је од породица и пребацивано у хришћанске школе. Надлежност за то им је обезбедила федерална влада.
Католичка и Англиканска црква од краја 19. века заједно са канадском државом кренуле су у процес „социјализације“ Индијанаца. Деца су од седме године, на силу довођена у интернате где су по доласку били шишани до главе, додељиван им је број, а о њима су бринули свештеници. Деци је било забрањено да користе матерњи језик, а старији вршњаци су били обучени да их туку, уколико га користе.
Премијер Трудо је 2018. признао „културни геноцид“ над индијанским народом, али је избегао помињање убијања деце.
Многи угледни појединци су јавно критиковали рад државно-црквене комисије, нарочито када је 2015. саопштила налазе да је у минулих 120 година извршен „културни геноцид“ над Индијанцима, али не и ко је за то одговоран.
У католичким школама током свих тих година умрло је око 3.200 индијанске деце, углавном од заразних болести, а до 2021. званична процена се попела на 6.000 умрлих малишана. У црквеним интернатима, већина деце била је изложена физичком, сексуалном и психолошком насиљу, о чему сведоче преживели.
„Званична статистика каже да је смртност у школама била испод један одсто, а преживели и књиге које нису уништене, тврде да се најмање 50 одсто малих Индијанаца није вратило са школовања. Могуће, да је више од 60.000 деце усмрћено. УН смо пријавили 29 масовних гробница деце у неколико десетина школа као и гробнице читавих села скривене под ледом Канаде“, истиче Кевин Анет, некадашњи протестантски свештеник, теолог и писац из Канаде који је још давне 1994. први јавно оптужио Канаду, Католичку цркву и британску круну за геноцид над Индијанцима.
Према истраживању из 2011. у Канади има око 3.100 резервата у којима су смештени Индијанци. Права и слободе „првог народа“ уређени су Индијанским актом који је донет 1876. од стране парламента Канаде. Канадској савезној влади дата су искључива овлашћења да доноси Законе у вези са „Индијанцима и земљом резервисаном за њих“.
Тужне слике из бројних Индијанских школа су шокирале и обишле свет… а званичници најављују нова „открића“, припремајући становнике Канаде на оно што ће тек уследити.
Дан ветерана староседелаца
Подсећања ради, Национални дан ветерана староседелаца обележава се 8. новембра сваке године од 1994.
Преко 12.000 староседелаца из Канаде борило се у ратним и мировним „напорима“, од којих је најмање 500 изгубило животе током Првог и Другог светског рата, али и Корејског.
Our veterans are heroes. They have risked so much to protect our country, our values, and our way of life. To these brave women and men: We are forever grateful for all that you have done, and all that you have sacrificed. Thank you. #CanadaRemembers https://t.co/1lTaGh5gGF
— Justin Trudeau (@JustinTrudeau) November 5, 2021
Тек 1995. староседелачким народима је дозвољено да полажу венце за Дан сећања на Национални ратни споменик.
Повратници, староседелачки ветерани, нису добијали исту помоћ коју су имали други војници који су се из рата враћали, и то према Закону о помоћи за ратне ветеране и у складу са политиком која се спроводила од 1932. до 1936.
Након Другог светског рата многи ветерани староседеоци открили су по повратку кући, након што су се борили у иностранству за Канаду, да више нису сматрани Индијанцима јер је Закон прецизирао да они који су одсутни из резервата четири године — више немају статус Индијанаца.
